Učitelj

486 и Ц

лози психологији сеоских младића, 1936, од д-р С. Поповића и сарадника). У почетку им се тешко испуњује жеља за играњем у колу: пубесцентима старији момци дају последње место. Један момчић: „Бреј, Дражо, пушти ме ту да играм!“ А старији момак. му одговара: „Море, 'ајд), бежи там“, знаш тде ти је место. Еј, там' на крај, па се дрмај ваздан "ко зоћеш!“ Два петнаестогодишња младића се врло лепо слажу, саопштавају тајне један другоме, носе се подједнако, играју заједно. О њима се говори у селу; »Ама, ки кад ги Бог саставио. Па једнаки опанци сас лакувани каиши, па нове сукнене дреје, једнаки шешири — ама, ки кад су близнаци! Благо на њине мајке кад ги овако испратиле!“ Један је из горње, други из доње мале, па су се ипак здружили, и то због тога што то желе њихови родитељи који су у задрузи, да би даље одржали свој углед задруге у селу.

Сексуални нагон који изазива преврате у младићу, изражава се и у његовом осветољубљу. У пубертету има висок суд о себи, прецењује себе као и сеоски младић који се школује у вароши,:) и најмања увреда изазива у њему огорчење и гони га на освету. Али већем броју младића недостаје слобода и храброст. Увређено самољубље гони такве младиће да траже борбене другове са којима могу смислити и извести план освете. Осећање задовољства због успеха у извођењу освете појачава другарске везе. код младића. Осветољубиви младићи се удружују, стварају групе и највише се забављају кројењем планова за "различите освете.2) Те групе показују велику сигурност и задовољавају се највише физичким кажњавањем противника. Један младић од 18;5 приказује опширно освету коју је извео са другом од 19; 11.

Младићи који се одликују музикалношћу, досетљивошћу, пожртвовањем, брзо се удруже и стварају групу која има надмоћност над осталим групама у селу. Око те групе се на неким састанцима обично окупе младићи њихових година, као и млађи, да слушају досетке, шале, приче и жељно очекују прилику да што згодно убаце и тако заслуже пажњу најбољих другова, који чине Групу што служи другима као узор. Уочи свадбе, на саборнику, где су готово сами, без девојака, смеју се слатко, са пуним задовољством, добацују и задиркују се — као да никад не осећају

олну чежњу и немир. Али првенство има „најбоља“ група, јер она је способна да се свуда истакне, а нарочито када се тиче

досетљивости: „Бре, Гајо, каки си: ки вук!“ — „Чувај се ти од вука, немо'те он удави!“ — „Не би' те пољубио кроз девет губера!“ — „О, 'де си, слико, срце, душо, мајке! Па тебе тражим“

тек довикне неко придошлици, јер овај ствара сензацију у селу крађом, тучом или сличним испадом. Онда сви ударе у омех и добацивање: „„Ћеш Станимиров боб! Неће ти више падне на 'м!“ Некад искидају венац са младожењиних вратница и изделе га и тиме се туку, и то потајно: кад се неко окрене на другу страну,

1) В. Самооцењивање и тежња за самопосматрањем код младића (1928) од С. Поповића, стр. 5 и даље.

1) Видети чланак Љ. Бајића: Осветољубље код сеоских младића у збирци Душевни живот сеоске младежи од С. Поповића и сарадника. Београд, 1932. Издање часописа Мисао. 1