Učitelj

| 511

научног објашњења уплива друштвености. По првом гледишту би васпитање било вођено методом индивидуалног развитка, одређено првобитним и посебним садржајима активности посебнога духа. По другом је гледишту метода васпитања одређена законитошћу свега развитка, под упливима облика културног живота и културно-историског развитка. Тамо су систем, метода, функција, облик садржани у самим процесима природног развитка, те је притом облик производ развитка. Овамо, на страни културног живота, сви методолошки моменти утицања су садржани у процесима како природног тако културног развитка, те се упливни облици показују као фактори васпитања. На првој страни не постоји, на другој постоји смер, и то постоји разумни смер. Но како се ипак зато и природни процеси, облици, системи показују циљу живота сходни, али не намерно постављени, то су они у филозофији обележени као „целисходност без циља“, док културом, васпитањем утврђени процеси, облици, системи показују планско утицање, показују циљност. Док се тамо процеси врше по неопходности „првобитне активности“ творачке природе, овамо се сваки акт управља по унапред постављеном смеру, по утврђеном плану, по систему стваралачког културног духа. Овде се форма, системи, метода намеће развитку и одређује га; тамо све то следује развитку, проистиче из њега, садржано је у њему.

У тој разлици огледа се „метода“ и „систем“ природног, а метода и систем културног развитка, с тим и васпитања. Код природног развитка дата је законитост сама по себи, код културног упливисања на развитак дата је подешена законитост. Један конкретни пример за илустрацију те разлике може се показати поредећи природни ток реке и њен ток просечним, регулисаним коритом, које је снабдевено свима установама у сврхама културног живота и напретка (мостови, пристаништа, бране и др.). Други такав пример добијамо поредећи природни развитак и културу биљака. У сваком случају је дата „првобитна и безусловна активност' како живота једне реке и биљке тако живота и васпитања човека, с том разликом што у случају културе првобитна активност служи само као база, али таква из које не проистиче садржај културнога духа, према томе ни садржај, ни облик, нити систем и метода васпитања. При културној активности се свака природна снага само искоришћује, али зато све што се у садржини културне активности налази — уноси се кроз знање и умење из тековина облика, садржине, метода, функција културног живота. Све што се допринесе бољем узрасту, одгоју, то је унето, а није извучено, нити проширено, протегнуто, изведено из „првобитне и безусловно дате активности“.

Према реченом јасно је, да је природно једно, културно друго, поред свега што им је база иста. Особито се духовно јасно разликује на природно и културно, по томе што је прво, као првобитно, недиференцирано и претставља „сирову снагу“, сирово биће, док је друго диференцирано и показује повишену вредност. Наместо да се, према тако учињеној разлици, или некој другој тој сличној, пошло са краја повишених вредности, писац је са заступницима „битног васпитања“ пошао са стране сировог бића