Učitelj

512 ____________________ ни

васпитаниковог, да из њега све васпитању потребно развије и извуче. Па је и у томе развијању и извлачењу хтео показати оригиналност, те овако учи о напред поменутом „разумевању“ душевног живота васпитаниковог:

„Такво разумевање омогућује једино узајамна симпатија, љубав између педагошког субјекта и објекта. Истина је да је љубав једно врло сложено осећање и да се појам љубави многоструко тумачи, али се љубав која код педагошког поступања долази у питање може ипак довољно одредити. Није то слепа љубав која не види негативне стране; није ни чулна љубав која је код сваког појединца друкчија; није реч ни о љубави уметника или научника према свом предмету испитивања, који је најзад мртва ствар" (95).

Љубав између педагошког субјекта и објекта је дакле тај особито драгоцени изналазак у разумевању „укупног душевног живота детињег“, самог бића васпитног објекта и суштине васпитања. Да ли се тај васпитању битни елеменат показује битан и за „васпитну методу у ужем смислу“, то се без даљега не може рећи, нарочито док се љубав не прошири и на социалну љубав. Међутим, писац педагошку љубав узима посве једноставно, као личну меБусобну симпатију, уздижући је ипак зато до највишег општег педагошког принципа. Тако из најдубље низине до на јвише висине уздигнутом појму он тражи одредбу и налази поделу. Па пошто је претходно утврдио да васпитач, као што је напред показано, до опажања љубави према васпитанику долази размишљањем, разумом, а она се (сасвим логично!) разуме осећањем, „једино узајамном симпатијом“, то се даље излаже:

„Све нијансе осећања које се обележавају речју „љубав“ можемо поделити у две групе: чулна и духовна, или земаљска и небеска љубав. Код педагошког поступања долази у питање једино духовна љубав, која се још назива и педагошка љубав. Она претставља ону чаробну моћ која узноси и спасава из највеће

беде, најтежих порока, из потиштености и болести; она чини да се васпитач и васпитаник осећају као једно за напредак свакога од њих и заједнице“ (95—96).

Према овако учињеној подели и одредби, педагошка љубав је небеска љубав! Као таква она спасава из на јвеће беде и болести!.. И то се зове „научна“ класификација и „филозофска“ детерминација! По нашем скромном мишљењу, то је једна најобичнија бесмислица коју је могла изрећи „модерна“ педагошка „наука“. Такву једну бесмислицу не можемо наћи ни у најзастрањенијој религиској педагогици. Но да смо такву поделу и одредбу педагошке љубави нашли у некој педагогици за Богословије, она би могла бити на своме месту, јер би ипак и такво схватање показивало један виши и шири смисао љубави: смисао хришћанске љубави према свим људима и према Богу. Али, за једну позитивну науку таква подела и одредба, какве налазимо код Младеновића, уистини показује отсуство смисла за позитивно учење. Такво учење се може узети чак и као неодговорно вређање позитивне науке уопште, педагошке посебице. Зар се тако једном важном (према схватању писца најважнијем) појму не само у „решењу“ проблема васпитне методе него (као што ћемо видети) и у поставкама општих педагошких принципа није могла наћи боља подела од оне која нам је позната по Тицијановој слици „Земаљска и небеска љубав 2!

По свему се увиђа, да је у полиматију једног шареног педа“ гошког учења убачен један галиматијас. Наместо овога куд - И