Učitelj

{7

Da bismo mogli da rešimo faj problem analizujmo dublje fu objektivaciju. U civilizaciji nalazimo dvojake objekte: pre svega fu su prirodnine, fransftormovane kulfurnim radom, kao na pr. Tehnički proizvodi od kože, drveta, melala; umetnička dela od drveta, kamena, plaina, melfala, boja; produkfi koji služe sporazumevanju, bilo da su izvedeni ljudskim telom od udova, fonacijskih organa*), ili proizvedeni na maferiji ostalih prirodnina (pismo, gramofonske ploče). Pošto su Ti produkti postali duševnom i kulturnom delatnošću koja je ulicala na prirodne objekte, možemo ih nazvali prirodno-kulturnim objektima.

Ali pored fih objekata nalazimo u kuliuri i objekte drukčijeg karakfera. Običaj krvne osvele vladao je hiljadama godina u brojnim plemenima kao pravilo s objekfivnim važenjem, premda nije bio nigde zapisan; a i kada su kod naprednijih naroda bili pravni običaji napisani, a docnije bili utvrđeni pisani i štampani pravni zakoni, osfalo je njihovo malerijalno zapisivanje samo kao drugoslepeno sredsfvo. Pismo, odnosno štampa mogu da očuvaju Tekst zakona objekfivnije i pouzdanije nego pamćenje, ali se fime ne menja kulturni cilj i značaj prava. Pravo bi objektivno važilo i bez fih sredstava (pisma, štampe). Isto tako se zapisuju i naučne ili filozofske Teorije, crkvene dogme itd., ali bi one vladale mišljenjem i bez log zapisivanja. Ukralko rečeno: u kulluri postoje i takvi objekti koji nisu proizvedeni iz prirodnina, dakle: čisfo kulfurni objekti; kod tih objekata imaju prirodnine samo evenjualnu pomoćnu funkciju koja ništa ne menja na njihovoj suštini.

Socijalne sfrukture ili organizacije sadrže faj drugi način objektivacije. Organizacija je živo biće — već rimsko pravo priznavalo je organizacijama izv. »pravnu ličnoste — i fo kolektivno biće stoji u konfrastu

prema individualnim bićima koja ga sačinjavaju. »Si quid universitati debelur, singulis non debefur; nec quod debef universitas, singuli debent.«**) iz Toga izlazi dvosfruki karakter svake organizacije: 1) kao kolektivna ličnosi organizacija obuhvata subjektivni element, 2) ali pošlo se la kolekfivna ličnost ipak razlikuje od ličnosti pojedinih individua koje ju sačinjavaju, istupa laj kolekfiv prema svakome svojem članu kao pojava razli-

čila od njegovog subjekta, dakle kao objekl. Usprolivi li se građanin da

plafi porezu naići će na ofpor države baš kao šlo će naleleti na vrala ili na kakav drugi prirodno-kulturni objekal, ako mu se na vreme ne ukloni. Objekfivacija dejstvuje u oba slučaja kao anfiteza subjektu, ali njen karakfer je u svakom od tih slučajeva drugi: naletimo li na komad namešlaja, nalefeli smo na malerijalni objekat koji potiče iz prirodnine; sukobimo li se s organizacijom, sukobili smo se s udruženjem individua odnosno s inferindividualnim vezama koje {vore aj kolektiv. Te veze su čisto kulturne

*) T.j. mimika, geslovi, glasovni (arfikulisani) govor. Prev. _ ___) Ako se nešto duguje zajednici, ne duguje se pojedincima; nili šta duguju pojedinci, ako je dužna zajednica. Prev.

yNuunTeJb 2

–