Učitelj

27

О ВОЉИ И ЊЕНОМ ВАСПИТАЊУ У ВЕЗИ С УЧЕЊЕМ ОПШТЕ ПЕДАГОГИКЕ Д-р ВОЈ. Р. МЛАДЕНОВИЋА

При завршетку општих запажања у излагању „општих сазнања“ из „Опште педагогике" Младеновићеве стављен је био у изглед говор о систему те педагогике, из разлога да бисмо на прелазу у посебно учење о васпитању између осталих питања, која се односе на израду једног система уопште, потражили објашњења и о томе зашто је писац узео ред посебних излагања: воља — осећање — мишљење, кад је на стр. 149, расправљајући о принципу активитета, својом анализом, већ утврдио ред „старог педагошког ногара“: мишљење воља — осећање; Без одговора пишчевог на ово постављено му питање, нама остаје непознато, да ли је по среди пишчево назапажање те инконзеквентности у његову систему, или он тој разлици не придаје већи значај, што наместо старог изграђује ново педагошко ногаре. Јер премда педагошки троножац треба да послужи не само техничком распоређивању градива, како писац мисли, ипак треба да има неког образложења усвајању једног, одбацивању другог реда.

Но, да не бисмо се удаљавали од самог учења Опште педагогике, оставићемо оцену система овога списа за закључак, а прећи ћемо одмах на питања воље и њеног васпитања. У први ред ставићемо гледиште културне педагогике. Потом ћемо на понешто потсетити из учења о вољи два позната научника данашњице, Крочеа и Адлера.

1. ГЛЕДИШТЕ КУЛТУРНЕ ПЕДАГОГИКЕ

Према ономе колико је до данас психологија могла утврдити о вољи, те уколико се и друге духовне науке слажу о томе с психологијом, и како, најзад, досадања педагогика учи о образовању воље, апстрахујући једнострани интелектуализам и морализам већ застарелог учења о механизму претстава, излази као немогуће вољу и њено васпитање у пуном, правом и вишем смислу схватити онако како то чини Тејепрзусћојодје, тј. поглавито на бази првобитне, недиференциране активности духа, у тами инстинката и нагона. Јер, по једној речи данашњег индиског филозофа, Гандија, човек се само по једној ствари разликује од животиње: што својим разумом може да обузда ниске инстинкте и нагоне. А још су се Огист Конт и Диркем изјаснили против чисто индивидуалистичко-психолошког објашњења воље за њену друштвену основу. Али, зато по Диркемовој социологији „целокупни друштвени механизам почива на мишљењу". И толики други заступници социалне психологије, социолошке свести, указују на неоснованост застарелог схватања по коме је воља по њеној суштини израз једне личности. То ипак не значи да се права воља не афирмира у личности. Напротив, ње нема код примитивца, за чију вољу не важи