Učitelj

принцип супротности. К како на томе принципу почива целокупно

више, право мишљење, то без овога не може постојати ни права, истинита воља, која је положена колико на колективну толико на индивидуално-интелектуалну основу. Јер колектив и разум подједнако постављају ограничења и прописују регуле вољи, слабећи јој афективност, јачајући њену логичност. Зато Лев. Брил менталитет примитивца налази за прелогичан, тј. за нелогичан, јер је одвећ афективан и једнострано колективан.

Из тога разлога културна педагогика у садржину појма „васпитање воље“ може убрајати поглавито културне функције заједнице и мора се показивати противна сваком једностраном психологизму васпитања, показивао се овај у смислу индивидуалне или социалне психологике, у питањима индивидуалног или социалног васпитања. На то гледиште културна педагогика стаје с тога што се биће културнога духа, с тим и суштина васпитања, као и карактер педагошке науке показују поглавито логичко-интелектуалистички. По томе, у логичкоинтелектуалној активности духа треба вршити „испитивање повезаности душевне активности".

Пеихичко биће човеково пак, у смислу „првобитне активности", треба разумети као природно биће с природном структуром духа уопште, воље посебице. Њега карактерише, како је већ једном у ранијим излагањима речено, творачка природа, којој се ставља на сусупрот стваралачка природа са суперструктуром духа, воље. Овом се структуром управо и разликује човек од органског творачког духа и нагона животињског. Својим анималним бићем, природном структуром органског духа, човек припада вишем свету и уздигнутом животу: свету и животу уздигнутом на степен логоса, на коме се појављује премишљање и разумно самоопредељење, па по томе и погодност за васпитање и самообразовање. Ца овоме степену се развија теориско и практично размишљање, хтење и осећање, појављује се културно стање живота и духовно усавршавање човека. Васпитавање је човеково дакле у нераздвојној вези с културом духа и живота.

Степен културе и васпитања, степен логоса, степен теориског и практичног размишљања, толико отскаче од степена природе и првобитне активности, да се уздиже до засебног принципа, принципа културе, и то тако да се овај ставља у пуну супротност према принципу природности. Па ипак зато, и управо зато, ова, као и све друге; принципске противности искључујући се међусобно допуњују се, тако да се васпитање не може ни замислити без природног развитка духа, док природни развитак може остати без свога култивисања, без васпитања. По томе, васпитање није просто продужење природног развитка, већ одговара калемљењу културне границе ка дивљаку. Продужење и настављање ипак нису синонимни појмови. Стога ни културно-историски