Učitelj

која прескаче хетерономију воље и њеног васпитања, граничи се анархијом.

(С обзиром на тај непедагошки и антисоциалан захтев пишчев, претпоставимо случај да неки ученици ступе у школу са усађеним им нерасположењима према њима туђим конфесијама или према свакој верској заједници и религији уопште, док други могу иступити са својим комунистичким и анархистичким, или републиканским одн. монархистичким расположењима и схватањима, те се тако супротне струје из живота ван школе сударе у школском животу. Шта би настало у једној школи у којој не би било ни управљача нити „поданика" Таква једна претпоставка довољна је да покаже сву заблуду, неоснованост и штетност поставке једностране важности једног принципа, који се позитивно важан може показати само у односу допуне према својој противности.

Што важи за једнострану слободу и одбацивање ограничења и принуде воље, важи за сваки други принцип, па и за упутства и савете као васпитна средства и начине упливисања на вољу васпитаника — важи правило: ни сасвим одбацити нити сувишном важношћу пребацити праву меру. Писац заступа ону прву неупутност, кад на стр. 184 вели:

„Зато је потребно и овде истаћи да ће васпитање воље бити са највећом сигурношћу упућено у правцу остварења свога правог задатка кад се у школској животној заједници створе повољне прилике за васпитаниково поступање не на основу упустава и савета већ на основу сопствених доживљаја, који су изазвани и прожмани признатим заједничким вредностима. У таквим приликама ће првобитна активност, заснована на нагонима, лако бити спојена с доживљајима вредности, Обнављањем таквих доживљаја стварају се субјективни судови, погледи, правци, навике, од којих у тбку даљег развитка постаје онај одређени .и доследни начин поступања, који се сматра као резултат стварних субјективних максима и објективних принципа и закона, уколико их је субјект својим максимама усвојио" (184).

Фразама, магловитим појмовима, настраним погледима и таутологијама није могао у Младеновића педагогици учинити крај ни њен посебни, примењени део, него и овде стално избијају млазеви дима, као што је у горњем цитату: да ће доживљаји, изазвани и прожмани заједничким вредностима, бити лако спојени с доживљајима вредности, те ће тако бити створени субјективни судови као резултат стварних субјективних максима, уколико их је субјект својим максимама усвојио! Дакле, доживљаји изазвани вредностима биће спојени доживљајима вредности, а субјективни судови као резултат субјективних максима, уколико су максимама усвојени! Каква је то логика; Зар тако једна очигледна игра у форми стеи!из-а претставља некакву науку: Не, такво се учење може, с Кроче-ом, пре уврстити у категорију реторичког