Učitelj

99 евра АРЕНИ ННВ НЕ БЕЈ Да рЕЕ е Ети аеанвдвеви ви здрави зен тненннниН р2735 2ЕЕЕЕ кићења, којим се хоће да докаже нека филозофска консеквентност, а показује се само као неумесан и претенциозан начин изражавања, најзад као „систем гомилања без система" и „као засипање кишом речи, што све скупа не значи ништа". Па и када, најзад, наш педагошки писац приступи навођењу примера, којима хоће да илуструје примену одвећ високо уздигнутих и сувише магловито формулисаних начелних поставака, он за један пример „Школских свечаности у природи и у њену част", овако разлаже:

„Сетимо се нпр. ђурђевског уранка: Колико стварне симболичне лепоте у борби између мрака и светлости при рађању сунца, у поздраву који заједничком пригодном песмом или живом речи шаљу ученици сјајном победнику кад се мирно, а поуздано уздигне изнад целокупне природе, да је обухвати својим зрацима! Такви доживљаји из детињства не заборављају се никад. Њима по неко има да захвали за своју љубав према“ свему што је лепо, добро, истинито, узвишено и за тиху а непролазну срећу коју налази у природи и њеном животу“ (281—282).

Придавање универзалног и највишег васпитног значаја једној посве општој и свакодневној појави у природи сасвим је у стилу пишчевог „педагошког реализма“, који се тако чудно меша с фантастичним идеализмом. Какав је то педагошки реализам, најбоље доказује то што „такви доживљаји из детињства“ за само детињство не могу показати никакве „стварне симболичне лепоте". А „борба између мрака и светлости при рађању сунца“, као и при заласку, изражена сутоном, њен симболични смисао борбе супротних принципа живота, какав је најстарија филозофија религије нашла и изразила у својим сликовитим претставама, то је. толико далеко од деце као Небо од Земље и колико се разликује сав верски ритуал песама и симболичних речи црквенога култа од „пригодних песама и живе речи" које могу да „шаљу ученици сјајном победнику“!

Кад само три стварчице једне исте врсте у изради Младеновићеве педагогике ставимо једну поред друге: оно што је у почетку наведено од немачког песника, Хелдерлина, па оно о моћи педагошке (небеске) љубави и ово сад што ученици све виде у изласку Сунца —- довољно доказује да се писац наместо обично, конкретно, разумљиво употребљених примера радо служи реторским бесмислицама. А ове су најгори могући зачин којим се квари укус науке и нарушава карактер једнога филозофско-научног списа, за какав се издаје Општа педагогике д-ра Младеновића.

Милош Р. Милошевић