Učitelj

o живљења, дете се вежба у посматрању, оштри му се ум, снажи воља, развија му се конструктивна машта и смисао за стварност.

„Ни најуређенија стварна настава не може да замени онај блиски додир са домаћим животињама и биљем, на каквом пољском имању“, вели Џон Дуј. „Никакво школско вежбање чула не може да се приближи оној живости и пуноћи чулног живота, који долази услед обављања домаћег рада.“ Али као што смо рекли, фабричка производња је потиснула домаћу производњу и рад руку заменила радом машина, Да је пак човек у својој еволуцији почео да се развија умно истом проналаском ватре и справљањем својих оруђа и оружја, не треба ни спорити. „Све што је у глави прво је било у прстима", вели Васиее.

Отуда, да би дорасли овој промени у производњи добара морамо извршити промену и у школи претворивши учионицу у радионицу. Тој промени, у производњи треба да додамо промену у психологији. — Из опште, традиционалне психологије, издваја се дечија психологија, која почиње нагло да се развија одмах са појавом реалне потребе за реформом школе. Прве покушаје у том правцу видимо код Стенли Хола, који је основао „Народни савез за испитивање детета". И док је стара, традиционална школа заснована на Хербартовој психологији, нова се школа заснива на психологији детета. По Хербартовој психологији не постоји квалитативна разлика између душе детета и душе одраслог. Сав душевни живот човека по Хербарту своди се на претставе и из њиховог узајамног дејства произлазе све остале психичке појаве. Од квалитета претстава зависи и квалитет душе. Ако у дечијој души створимо морални круг претстава имаћемо моралну личност. Отуда, дете треба само да пази и слуша, да пасивно прима све што му се прикаже и каже, да би се круг његових претстава и знања повећао, да би што пре постао зрео човек. Нова школа, ме_ђутим, прави разлику између душе детета и душе одраслог. „Детињство није ходник кроз који треба што пре протрчати“, вели Зењковски. Оно је засебна фаза у развитку човека и њој треба поклонити нарочиту пажњу. Није случајно то што је код човека најдуже детињство; оно је намењено стицању најсложенијег, најкомпликованијег искуства, које треба дете да поседује, да би се оспособило за живот.

Поред оваквог схватања детињства треба да се осврнемо још на неке појаве дечије психе. Према дечијој психологији дете је активно. Још крајем прве године живота оно се примиче предметима, узима их, приноси их уснама, баца, руши, доцније изграђује. Дође ли му до руке оловка или боја, онда шкраба по хартији или по столу, по зиду и вратима. Дохвати ли се мати метле, покушаће да јој је одузме да би оно мело уместо ње. Види ли да неко кује, затражиће ексере и чекић да чини то исто. Ако му допадну до руке маказе изрезује хар-