Učitelj

ност духа и за његов знатнији развитак тек оно осећање које је засновано на вишем сазнању, на моралном одлучивању и успелом естетичком изразу.

Да видимо сад какав је Младеновићев „општи поглед на схватање лепог и уметности" (Види стр. 373—379). Морамо такорећи претрчати преко стр. 373—376, као преко зграбуљавања по широким областима историје филозофије и уметности, преко многих тамо изложених безначајности за само „гледиште“ писца Опште педагогике. То доказује његов осврт на све тамо изложено, кад утврђује да

„Све ове ознаке не исцрпљују суштину лепога као и за схватање доброга и истинитог. Заједнички живот чини основу за схватање лепог и уметности... Ту заједничку основу морали су осећати они који су лепо дводили у везу с добрим и истинитим, али им је недостајало правилно схватање заједнице“ (376).

Дакле неки су и пре Младеновића (а ти неки се ређају од ЛаоЦеа, Платона и Исуса) осећали, а наш је педагошки филозоф то осећање допунио „правилним схватањем заједнице“ истинитог, лепог и доброг! Да би попунио ту тако велику празнину у схватању „суштине љлепога и мерила за његову оцену“, писац ређа извесне опште и неодређене поставке, које скупа не казују ништа за оно ради чега су поређане. Притом он с пуно надмености и ироније у сликарству, вајарству и књижевности помиње у наводнице састаљне речи „најновије правце" и даље у истом тону охоле учености вели:

„Усиљено убеђивање да се у шарама, јаких боја, чудним и непојмљивим

фигурама или у необичним, често баналним речима, које се без смисла ређају, крију велике „идеје“, неразумљиве „просечно образованим“ — не може никог убедити... Прави таленат или геније не измишља мајсторски садржину уметничког дела; о њу црпе из заједнице која и уметника носи, за коју је он нераздвојно везан, Своје најлепше песничко дело „На Липару“ дао је Ђура Јакшић кад је лежећи на трави, доживео сагласност између живота птица, које су певале у блиском жбуњу, и свога сопственога бића“ (377).

Као да полемише с неким писцем, критикујући неко дело типа Опште педагогике, кад тако с пуно омаловажења говори о песницима који својим делима нису били те среће да заслуже добру оцену писца филозофске педагогике. Међутим колико је по себи добар горе наведени пример за истинити доживљај естетског осећања и постигнути израз тога доживљаја, толико је лоша често досад наглашавана и доказивана погрешка противу принципа идентитета код нашега филозофско-педагошког писца, кад он у овом случају идентификује стварну и идеалну, симболичну заједницу код поменутог нашега и сваког другог истинског песника. Јер, по моме скромном и нимало стручном разумевању, песник садржину свога дела црпе непосредно из себе, посредно из заједнице. По томе је и Ђура поменуту своју песму могао спевати у својој соби, а идеју о заједници с птицама је могао само везати за Липар. Свакако је пак садржина те песме потекла из горчине

- ои“ лав ивља ја а Лав ли