Učitelj

вина 05

његовога живота у заједници с људима, а не из пријатности „заједнице" с птицама и од лежања на трави.

Могло би се рећи и тако да је Младеновић добро мислио, кад је изабрану песму узео за свој један пример. Али се мора рећи да се рђаво изразио и да је врло лоше, чак и погрешно објаснио наведени пример. Наиме, добро је мислио, ако је мислио, да је суштина естетичког доживљаја у томе, „да при посматрању естетичког дела ишчезава спољна стварност". Али, рђаво мисли и рђаво се изражава уколико сувише проширује тај свој исказ, додајући му: „и све веровање, мишљење, хтење и осећање, упућено спољној стварности“. Јер по томе додатку се мора разумети, да код уметника ишчезава оно што он из себе уноси у свет, односно оно што је из света доживео и по доживљајима стекао: веровање, мишљење, хтење и осећање.

Како по' примеру „На Липару“ тако и по другом примеру, за који је узео „Дитирамб" Крањчевића, писац једнострано схвата — а такво је свако његово схватање — однос песника према спољној стварности, схватајући наиме тај однос само песимистички:

„да спољни свет, зао и пун патњи, бива стварно побеђен. Само је ова победа краткога века. Ње нестаје чим се пробудимо из утонулости у посматрани предмет. Да је ово тачно, потврђују и прави уметници. Ми ћемо се позвати овде и на нашег песника Крањчевића кад каже:

.. „Рођен је да живи на крилу лаком Слободне мисли и да се крилиш Навијек навише, тражећи тамо

Едена кутић најмањи за се Сурваш се онда —- у калној бари..."

Писац Опште педагогике ставио је под напомену да је курзив у наведеном стиху његов. А у самом тексту објашњава подвучене речи:

„Као што се види, песник нам је доиста лепо и врло живо обележио стање, у коме се осећа јединство с оним што је битно и вечно стварности. Али после те победе пролазног и варљивог света, после тога уздизања, слика нам он исто тако лепо и „сурвавање"“ из „кутића едена"“ (раја)“ (378 и 379).

И код овог другог примера може се употребити она иста анти-, теза, која је учињена код првог примера. Наиме, писац и овде, вероватно, добро мисли, али слабо и непотпуно износи и објашњава једну истину. Само што ми под том истином подразумевамо јединство супротности у свету и животу уопште, док писац под овој сличном истином подразумева бекство из живота, и то бекство посредовано „сазнањем“ помоћу осећања! Али по том „сазнању“ спољни свет није стварно побеђен, већ се песник једним сањивим својим естетичким доживљајем у једном кратком времену идејно ослобађа стварног света. Но зато уколико је то његово „ослобођење“ било потпуније, утолико се потом настало „сурвавање“ показује с веће висине и теже. Само што од тога уздизања изнад живота стварности и од тога сурвавања