Učitelj

аининининнннининнннмниниииниииииисиии тиши 00

активности не само с предметом који покреће него и с активношћу осталих чланова заједнице. У тој општој саласностти можемо једино тражити суштину истине, њене вредности и вредности уопште. Кад ово кажемо, онда је тешко наћи место за две врсте истине: остварене и субјективне и неостварене а објективне... Појединцу самом за себе немогућно је да доће до истине... Ми смо видели да се то схватање заснива на осећању...) Да је појам истине много шири и тесно везан за заједнички живот, морго је осећати још и сам Исус кад је говорио: „ја сам пут и живот и истина“, а много пре тога и Лао-Це је рекао: „Живети изнад живота усрдније је живети него живети у животу" (при чему је Лао-Це морао осећати разлику између вегетативног појединачног и живота у заједници) (387 и 388).

Већа збрка, произвољност и погрешност у појму пистина" није се могла појавити од оне у горе наведеним речима: „истина се налази само у заједничком животу“, ну општој сагласности једино тражити суштину истине, њене вредности и вредности уопште" и „да се то схватање заснива на осећању“! Према таквом схватању и све празноверице, укорењене заблуде, штетне уобичајености, лоше навике и нарави које владају животом заједнице — спадају у појам истине! По таквом нахођењу све је истинито, лепо и добро што једна заједница држи за истинито, лепо и добро! Зар тај смисао могу имати гора наведене Исусове речиг Или је „живот изнад живота“ у осећању разлике између појединачног живота и живота у заједници; Напротив, пре је тим речима Лао-Це хтео у фигури изразити своју мисао: „Ако сви на Земљи изјаве да је лепо уистини лепо, тиме је већ одређено ружно; ако на Земљи сви добро признају за добро тада је већ тиме одређено недобро.“ И док тако један од „мудраца са Истока“, кога и Младеновић, како видесмо, позива за сведока своме тврђењу, у општој сагласности налази разлог за своју несагласност, наш писац вели да је „тешко наћи место за две врсте истине: остварене а субјективне и неостварене а објективне.“ Код овакве дубокомислености, која обичној мудрости остаје потпуно неразумљива, јер ју је писац оставио потпуно необјашњену, пре би се могло рећи да та антитеза не допушта места ни за једну, а где ли за две истине.

Осећање и заједница, један субјективни и други објективни ослонац истине, једно субјективно, друго објективно мерило за одређивање вредности истинитог, лепог и моралног — подједнако су непоуздани и као ослонци и као мерила виших вредности, и то у случају ако се показују недиалектички, тј. ако се њима не истичу супротности и ако им се не траже надмашења, допуне, јединства. Јер диалектичко одређивање истине и мерила за оцену вредности никад не допушта место само једној истини, већ увек тражи важност двојаких истина и вредности, тако да виша истина и виша вредност редовно падају на обе супротне стране, никад само на једну. По томе захтеву свако је

3) Мисли се свакако на значај осећања који писац придаје душевном животу, осећању, у проблему васпитне методе („Учитељ“ за Април т, г. стр. 510—512.