Učitelj

једнострано гледање и тврђење неистинито и без истините вредности. Зато истина не само што није одређена него је често угрожена осећањем и заједницом, и то увек тамо где влада искључивост, једностраност, претераност, сувишност. А овај случај редовно наступа где се не тражи противност и у исто време помирљивост, где се покаже неумереност и непомирљивост. | •г

Оно што редовно угрожује истину и истинољубивост, то је, поред једностраности и неумерености, лаж, којој писац показује највећи део поглавља о осећању истинитог. Нећемо овде улазити у питање класификације појма „лаж“, јер питање поделе појмова уопште, овог посебице, пада међу питања о ваљаности израде самога система као таквог. А према разликовању врста лажи код Младеновића, „несумњиве лажи" чине последњу, што треба да значи најтежу категорију, најгору врсту лажи, Међутим, како се несумњива истина, према нашем диалектичком схватању, може наћи само међу или изнад супротних тврђења, кад им се повежу крајеви, кад се нађе „златна средина" или њихово надмашење, то се свако једнострано и пренагљено противничко тврђење граничи сумњивим истинама и несумњивим лажима. Зато ако битну одлику „несумњиве лажи" чини намера с којом се, како вели писац, неистина заступа и употребљава, онда се за битну одлику сумњиве истине може означити немера или сувишна мера с којом се једна истина заступа и употребљава. У оба случаја показује се да „у нашега каде две мере имаде": једна за себе и своје гледиште, којој се сувише придаје, и друга за противну страну, којој се сувише одузима. За пример томе да узмемо пишчеву примедбу са стр. 406, изложену на стр. 748, под бр. 164. Том примедбом хоће да се укаже на једну „несумњиву лаж“ а утврђује се самом њом друга несумњива лаж. Та примедба гласи:

„Као најодвратнијег клеветника у свом дугогодишњем јавном раду упознао

је писац ове књиге једнога који је на неки начин прошао кроз нижу, средњу и вишу школу и заузимао разне, па и истакнуте положаје. Као хипнотичко средство служио му је обилат пород и с њим у вези сервилно, дволично мољакање, а по потреби и дрскост на једној страни, да би отров лажи и клевете безобзирно просипао на

другој страни."

Да оваква једна примедба ни најмање не стоји у сагласности с духом науке уопште, с науком о васпитању нарочито, да онај ко блато на другога баца, ма то било у одбрани или ради одмазде, и себе каља, то је једва потребно на горњу примедбу приметити. Уз ту напомену можемо се опоменути речи којима је Председник Нар. Скупштине, назад десетак година, учинио ову опомену: „Господа бивши Министри Просвете морали би давати пример реда и како треба разговарати"! Напади и одбране врсте горње напомене, и као примери „несумњиве лажи", показују двостраност истине, која — истина својим другим крајем редовно прелази у заблуду и лаж, кад њено заступање

о = ДА === пазћ = а је.

одао

Ру > У

ји лалаља