Učitelj

Две су идеологије овде у питању: једна државе и друга нације. Младеновић заступа прву насупрот другој, те неће државу која је изнад нације — за народ, без обзира на националност народа. Он хоће, у духу тоталитарних држава, да државу потчини једној нацији, као марксисти једној класи. По супротној идеологији пак, држава се може и треба да одвоји од нације, да се нација апстрахује од државе. Јер за постанак и опстанак државе нису биле нити су неопходно потребне националне снаге. Истина је да ове могу донекле служити јачању државе. Али, како национализам лако прелази у шовинизам а овај утире пут империализму, то националистичка држава врши „насилно. униформисање“, чини насиље у натурању државне вере, националног језика и националних крштених имена националним мањинама. И не само да национална држава допушта и чини свако зло кад је у питању „национално добро“, него она у своме заносу за величином своје нације срља у тешке међународне заплете и сукобе, а свој народ гура у пропаст. Међутим, у једној ненационалној држави наместо националног врши се само патриотски култ, који не премаша границе државе, те не врши нити народ подноси нацисналистичко зло. По овој другој идеологији не би се зато ни у Југославији плански проповедало и радило на стварању једне „југословенске нације“, остало би се при југословенском народу са три и више његове народности, те би се гајио култ југословенске државе и развијао југословенски патриотизам. :

Да Младеновићева Општа педагогика доиста заступа једну погрешну политичко-васпитну идеологију, томе је довољно за доказ опоменути на раније, у почетку наших излагања наведене речи немачког песника Хелдерлина, који препоручује да се закон државе „узме и стави на срамотиште", а опомиње на грех онога „који држеву хоће да учини моралном школом“ и уверава да народом „држава не може да заповеда“) У прилог такве једне концепције васпитања иде и велико пишчево одушевљење немачким филозофом и великим шовинистом Фихтеом, који у својим „Говорима немачкој нацији" износи план васпитања немачког народа, од кога треба очекивати препород човечанства. Јер, по томе немачком филозофу, „немачки народ је једини

народ новог времена који је одржао свој живи језик — француски је мртав — и уздигао га до истинитог стваралачког песништа и слободне науке."

По узорима та два Немца, једног песника и другог филозофа, Младеновићева педагогика отвара нам „видике за схватање битности и задатке националног васпитања.“ А какве путеве она препоручује за остварење тога задатка, од којих један води кроз језик, показују ове речи:

%) Види: „Учитељ“ за Јануар 1937. стр. 327.