Učitelj

која је досад владала у науци о језику и теорији књижевности: да књижевни језик постаје усвајањем и освајањем једног диалекта и језика на рачун оних који су изабраним и натураним наречјем и језиком потиснути. Међутим такво схватање, а не запажање, противи се истини да је српски језик, ако се хоће и српско наречје, постао српско-хрватским књижевним језиком, а зато се није могло ча, кај и што стопити уједно.

Изводећи своју теорију развитка књижевног језика по принципима природности и права, насупрот принципима културе и силе, по којима уистини постаје и развија се књижевни језик, Младеновић нетачно објашњава и мешање страних речи у обичном народном говору, налазећи да је то мешање у нас наступило насилним путем, као „последица некадањег наметања страних језика у школи и јавној служби". Може и то унеколико бити тачно, али је у много већој мери то мешање ствар самог живота ван школе и јавне службе. И не само да се ово овде и оно горе речено о току живота народног и развитка књижевног језика противи истини науке о језику него се противно показује и самом укусу научног расправљања овакво наивно и посве банално причање:

„Не само да се поједине стране речи без потребе увлаче у народни језик него није ретка појава да се у међусобном општењу наизменично говоре реченице на народном и страном језику или језицима (говори се тако, да се нпр. почне народним језиком, па се пређе на немачки, онда опет на народни, па на маџарски итд. Они који тако чине сматрају да дају доказ о свом „образовању“ и „отмености" кад тако говоре или кад страни језик уопште претпостављају народном. У истини пак таква лица показују само недостатак националног осећања; ма колико она иначе парадирала национализмом, он је код њих површан и спољна варка, којој у дубини душе ништа не одговара. Отуда произлази задатак не само за све организовано васпитање него и за остало државно старање да сузбија то изопачавање матерњег језика, Позивање на грађанску слободу или чак и на политичку толеранцију бесмислено је у овом случају, јер се постављеним захтевом управо враћа слобода, која је под туђом владавином и страним утицајима била вековима спутавана, па се навике, наметнуте и принудно одржаване у том стању потчињености странцима, задр-

жавају и у националној држави због нехата, предрасуда, лакомислености и недовољног васпитања уопште" (421).

Такво учење припада националистичкој пропаганди, а не науци. Јер ова таквим излагањима само губи у своме угледу и ништа садржајно вредно не износи. Па и сама ништавна садржина показује такав облик да то зачуђује, као што је из горњих редова ова реченица:: „Они који тако чине сматрају да дају доказ о свом образовању и отмености кад тако говоре..." Колико таквој једној конструкцији речи недостаје у форми реченичног склопа, толико је логички чудновато изведен закључак по коме се због једне локалне повреде народног језика захтева ништа мање него мобилизација целокупног „државног старања