Učitelj

107

слободног васпитања, пише следеће: „дете осећа потребу за картом магном слободе, зато треба у њему поштовати слободу човечје личности, јер се она у њему скрива... Детету у породици мора бити гарантована та иста слобода којом се-користе и одрасли чланови породице. Ако ми хоћемо да васпитамо слободне људе, онда морамо тежити уништењу и одбацивању сваког личног ауторитета“. На другом месту исти писац пише: „савремена школа, пошто је уништила природну потребу у детету, успављује његов интелект, замењује потребу принудом, слободно напрезање праћено осећањем среће замењује се тешким и претешким радом“. „Школски живот у целини је саграђен на принуди и апсолутно је супротан природном животу, који се слободно открива и развија".

Венцељ и други писци неуморно славе велике могућности које су скривене у деци и које се зато не откривају, јер им није дата слобода. Зато они: принципијелно изгоне сваку принуду из васпитања и

" искључују сваку казну. У пројекту једнога педагога тог правца нала-

зимо и сво место: „никакве кажњиве мере безусловно се не допуштају. Једини начин да се утиче на ученика, то је убеђивање (које он није обавезан да слуша) и искључење из школе“. Као одговор на сумње у могућности да се створи школа без принуде Венцељ пише: „идеал школе је потпуно отстрањење сваког принудног начела и школа је утолико савршенија уколико је мање принуде“... Ту се пак Венцељ омеђава од принципијелног анархизма у педагогици и пише: „отстрањивање принудног начела ниуколико не значи да се васпитач отказује од активног мешања у васпитање и ниуколико не води у пасивност“. „Али место да утиче непосредно на васпитаника, васпитач утиче на околну средину... користећи метод посредног утицања."

Разумљиво је да у систем слободног васпитања може да уђе само „природна дисциплина" чије је принципе систематски изложио Херберт Спенсер. Толстој је уосталом нагласио овај принцип још у својим записима о Јаснспољанској школи, а у групи „слободног васпитања“ сви деле исто мишљење. Горбунова-Посадова у својој брошури „Дом слободног детета" признаје следеће: „ја, као и други учасници Дома слободног детета често сам падала у очајање због нереда, ларме, несташлука и свађа дечјих". Необично је поучан други чланак у истој брошури, који је написала И. В. Кистјаковскаја, једна од наставница „Дома слободног детета". Овде је необично убедљиво откривена анализа принципа потпуне слободе, на коме је био саграђен „Дом слободног детета". Овде је врло важно, да је иницијатива за отклањање овог принципа долазила од саме деце. „Сав позитиван рад дечјих скупова, примећује Кистјаковскаја, јесте одрицање тога схватања принципа слободе, који је у почетку владао: слобода је прожета начелом обавезе за све и одговорношћу свакога пред свима“.