Učitelj

198 рани вв с

јективним деловањем заједнице!" Писац зна за узајамност између „субјективног деловања ембрионовог и објективног деловања мајчиног тела,“ па „и прерођења, а преко родитеља и других предака и много даље унатраг!“ То се њихово „испитивање“ додуше „отима научном сазнању без остатка," јер „залази у област претпоставака,"“ али је оно ипак зато колико „филозофско“ толико „нучно!“ А такво „сазнање,“ које се објашњава животном заједницом и целином душевног живота, исто је толико „од пресудне важности" за педагогику као и за психологију, управо је од толике исте важности као и „најбезначајније ситнице,“ које „не треба изгубити из вида за правилно васпитање.“ На тако „јасном“ сазнању у животној заједници и целини душевног живола, на претпоставци о првобитном деловању вечног духа, једино на томе педагогика, по уверењу писца и по примеру његове Опште педагогике, може бити изграђена као наука и ослобођена од проклества које прати целокупно научно мишљење и сазнање у вечној тежњи за истином и новим сазнањем!

Као што писац, полазећи са свога гледишта на свет, полазећи од опште вечне, првобитне активности, објашњава „мишљење, његово порекло, суштину и развитак“, тако он хоће да исправи досадањи погрешан појам „учење“, тражећи да дође до правилног схватања његове садржине, а у вези са правилно одређеним појмом „мишљење“, разуме се само онако какав он и овај појам има. Младеновић тај појам одређује према материалу за мишљење, који „не чине осећаји, претставе и мисли него објективна стварност и односи у њој“ (438). Шта је то што у свести, у мишљењу одговара објективној стварности и односима у њој; Ако је то „да је дете створило известан суд“ од опекотине и да „врши поређења и изводи закључке“ у прилици када му се пружа веће и мање парче шећера (439), онда по Младеновићу материал за мишљење чини суд и закључак, док је уистини тај „материал“ само мишљење, те излази да као материал за мишљење служи само мишљење!

Толико и тако смо могли писца разумети у његовом мишљењу о „мишљењу и учењу", о учењу које „спонтано прати човека кроз цео живот (440 и 441). По таквом схватању мишљења и учења треба „да настава има пред собом целину душевног живота", те

„Учење означава онај рад који доводи до увиђања вредности. Ако учење ограничимо на увиђање вредности у области истине, а речју просвећивање обухва-

тимо онај рад који доводи до' увиђања свих вредности (и истинитога, и лелога и доброга), онда би настава била учење у области планског васпитања“ (444).

Ако се тиме хтело нешто исказати, а не само казати, онда је требало нешто конкретно порећи и наместо пореченог разумљиво поставити. Притом, уколико је разумљиво оно што се овде тврди, тврди се нешто што нико не пориче. Јер ниједна теорија не издваја

Ба

Је.

| и а ови с и а