Učitelj

бескрајној тежњи, најзад и код Хегела, који је својим „духом по себи, духом за себе и духом по себи и за себе уствари наговештавао првобитно делање." Међутим за нас, који за таква натезања не показујемо нимало расположења, с „првобитном активношћу“ и „продубљеним схватањем животне заједнице“ нема никакве везе Лајбницова општа мисао престабилиране хармоније, која је мисао своју примену, као што је добро познато, нашла на проблему односа тела и духа, те се тиме биће ствари одређује по положају који хармонија тела и духа заузима у целини универзума, почев од претстава до света у целини. Стога се сваки други, осим Младеновића, са том Лајбницовом идејом упознат читалац Опште педагогике мора у чуду питати: Какве то разумљиве везе с „васпитањем као чињеницом“ и са схватањем животне заједнице у смислу васпитања може имати мистичко-метафизичка „престабилизарана хармонија“, или Фехтеово чисто идеалистичко Ја, као чиста, апсолутна актуалност, као биће које потиче из метафизичког активитета, као [саће које није доспело до индивидуалности, или га је као индивидуалности нестало:! Још више се морамо ишчуђавати вези Лајбница и Фихтеа с Хегелом, апстрахујући то што је теорија о природи ума код Фихтеа могла унеколико имати уплива на израду Хегелове диалектичке методе и на његову теорију развитка објективног духа. У највећој мери мора нас чудити како се тако међусобно несродне ствари, које су чисто идеалистичке, дају употребити за доказивање основаности Младеновићевог „педагошког реализма".

Можда ће нам све то моћи учинити разумљивим метода израде система Опште педагогике, за коју писац на крају свога списа (729) вели:

„Многостраност (праваца педагошког учења) која потиче од употребљене методе неће се доиста моћи смањити све донде док се, као што каже Леман, спајањем индуктивне и дедуктивне не утврди једна метода за обраду педагогике."

Спајање две методе у једну, исто као два принципа у један, ствар је сумњиве вредности: сумњиве по томе што то спајање може

бити само у извесном смислу оправдано. То може бити само диглек-.

тички смисао, по коме се супротности на неки начин допуњују и надмашују, хармонишу.“ У том смислу вели Кроче у напред помињаном спису (стр. 212), да се „истинска логика служи методом која је уједно индуктивна и дедуктивна, а не служи се посебице ни једном ни другом, тј. употребљује спекулативну или диалектичку методу“.

Какво је Леманово схватање спајања индуктивне и дедуктивне методе у обради педагогике, то нам Младеновић није показао ни самом својом обрадом педагогике. Зато се у формацији његових општих појмова не може опазити ни индукција као стваралачка метода, нити су општи појмови у учењу Младеновићеве педагогике индуктивно формирани, нити се у њој може наћи такво излагање мисли које би било тако дедуктивно да дедукција значи развитак појмова. По томе

на!