Učitelj

149

За ваљаност одредаба и поделе, као првих одлика једног_система, довољно је потсетити на раније речено за дефиниције и класификацију општих педагошких принципа, који нити су довољно јасно ни кратко, најмање индуктивним начином изведени, нити су пак довољно дедуковани „суштини васпитања као неопходне чињенице заједничког живота“. Притом, примера ради, ваља опоменути на инконзеквенцију код „принцила слободног потчињавања заједници", коју чини уобличење Ја у заједници и прикључење овој после њеног уобличења, или извођење „принципа педагошке љубави" као највишег и најопштијег принципа из једне чињенице индивидуалне љубави, као и подела ове на земаљску и небеску. Или, код поделе лажи, писац је поставио категорију „несумњиве лажи“, као да постоје и сумњиве лажи. Међутим се разликују само сумњиве и несумњиве истине.

Сама подела и распоређеност целокупног учења Опште педагогике за њеног писца има технички карактер уместо логичких разлога. Па онда несагласност између испитивача, који утврђује ред: мишљење — воља — осећање, и писца, који је поставио сасвим други ред: воља — осећање — мишљење у распоређивању посебног учења. А још је Ибервег у својој Логици рекао: „Ко у ма којој науци не познаје логичку поделу њених објеката, томе недостаје не само једно дидактичко помоћно сретство, већ и битни елеменат самога знања". Притом је добро познато да добра форма умногоме не само допуњује и одређује него и спасава садржину у случају када се нешто и унеколико може имати противу једног правца учења. У противном случају, слаба форма умногоме штети вредност садржине.

Од свега што даље једном учењу у највећој мери прибавља или слаби добар пријем, то су наведени примери, њихов срећан избор, њихово изобиље и подесно објашњење. Они допуњују и поткрепљују учињене поставке, те служе за једну врсту доказа њихове тачности и практичне важности. Примери су изрази животне стварности и практичности једне теорије. Младеновићева Општа педагогика је крајње оскудна примерима, а оно мало наведених не могу се узети за срећно изабране и подесно објашњене.

Најгоре стоји с ређањем многих имена великих филозофа и друГих писаца, од чијих се идеја понеке само овлаш додирују и без чвршће логичке везе. Примера ради, да опоменемо на раније речено за Раскина и сада да наведемо мешање Лајбница, Фихтеа и Хегела, њиХових више несагласних и магловитих него сагласних и јасних филозофских идеја, којима је Младеновић хтео да потврди „јединство и првенство заједнице у целокупној стварности“. (Он од некуда налази „продубљено схватање животне заједнице код Лајбница у његовим Монадама, особито у његовом појму престабилиране хармоније", као и код Фихтеа, који је душевни живот сводио на акцију, засновану на