Učitelj

патос Шацкога у оба периода његове делатности. Он категорички одбацује школски систем, који се савршено не интересује околном средином и живи сопственим животом. У одвојености од живота, у привидној самовлади над самом собом, таква је школа бесповратно осубена. „За столеће педагошког рада ми смо открили много средстава, отровано пише Шацки, која су одвојила дете од онога што му је стварно потребно.“ У апстракцији, неживотности школе дата је њена најдубља критика. Али Шацкога не задовољава ни тај школски систем, који интересујући се околном средином, ипак има у виду све своје посебне школске задатке: изучавање средине овде је само методички успешан и плодоносан начин, тако исто ту је сачувано уверење да је школа јединствено место за васпитање и образовање деце, тј. гледиште на школу, као на „наставни завод“ остаје и даље у снази. За Шацкога је важно, да школа измени своју полазну тачку гледишта: не средина за школу, већ школа за-средину. Школа мора да ради у локалној средини, „мора да уђе у њу као чинилац реорганизације самог живота“. „Организујући дечју средину, школа мора бити крупан фактор, који ће утицати на друштвени живот.“ „Школа мора постати део живота, радећи своје дело у области културе дечјег начина живота свакога момента и свакога часа."

У 1924 год. Шацки је ступио у комунистичку странку. Многи који су знали и ценили Шацкога због његовог педагошког талента, били су жалосно овим изненађени иако нико није у то посумњао, да је он извршио овај корак слободно и из унутрашњих мотива. Ми смо видели да су и ранија тражења Шацкога била више упућена у социјалну него педагошку страну, а после револуције за Шацкога, како сам пише у својој аутобиографији („Народни учитељ" 1928 год. ХИ), постао је неопходан „прелаз од општих нејасних(!) циљева васпитања ка прегледним и јасним циљевима, који су постављени у животни ред пролетарском револуцијом." „Пређашња формула, да је радна школа остварена организација дечјег живота, показала се сада као незадовољавајућа.“ „Улога школе, мисли сада Шацки, то је улога организатора масовог педагошког процеса... Треба радити о таквом педагошком систему, који би био потребан и животан за широке радничке масе... Ја не сумњам да ће овај педагошки систем бити један од највише вредносних система. Он је једно од најјачих оруђа у рукама пролетаријата у делу стварања новог комунистичког друштва"...

Као што видимо, школа мора бити оруђе за преображај друштва: социјални утопизам овде прелази у педагошки утопизам. Ово је разуме се доследно и логично...

Главни извор за изучавање целокупне групе слободног васпитања је часопис „Слободно васпитање“, који је излазио око 10 година (од јесени 1907 до 1917). Чланци у овом часопису дају главни материјал. Од појединих књига, осим