Učitelj

скептички према његовим покушајима. У 1908 делатност Шацкога, који постаје подозрив политичкој полицији, била је заустављена и његова педагошка енергија бацила се на литерарну, чисто теориску разраду идеја које су га интересовале. Само после револуције Шацки је поново добио могућност за интензиван практични рад.

Основна идеја Шацкога у овом периоду његове делатности везана је с васпитањем личности, с открићем стваралачке индивидуалности. Школска питања, у овом периоду, готово га не интересују. У овоме треба гледати кључ за педагошке погледе Шацкога: он не зна за школу као такву и често о њој суди по успоменама из свога детињства.

Налазећи се изван школе и савршено се не интересујући условним и специјалним задацима којима школа живи, Шацки је за све време тежио да схвати своје мешање, као педагога, у живот детета с тачке интереса њихова сазревања. Потпуна независност у постављању педагошких питања од традиције, од државних захтева и савременог живота и сусређивање на иманентној логици сазревања личности рођака Шацкога са целокупном групом „Слободног васпитања.' Али педагошка оригиналност Шацкога није само у објашњењу служилачке (у односу на живот личности) улоге васпитања; он је врло рано из свога искуства изнео убеђење, да се никако не може допустити тежња одраслих да натурају деци тип и облике живота, којим живе сами одрасли. Деца живе својим сопственим животом и кад ми у васпитању тежимо да на-

викнемо децу на наш живот, онда се ми не само бавимо излишним и

непотребним задатком, не само да сметамо деци у томе што их реално испуњава, већ што је главно: ми им не помажемо тамо где она осе-

Ћају потребу за нашом помоћи. Наше педагошко мешање може имати

само једно оправдање, један смисао: ако помажемо децу у њиховом животу, онда им помажемо да брже усвоје оно што им је потребно. Преобраћање васпитања у потчињену функцију дечј. живота, то је основна линија, по којој се стално креће Шацкова педагошка мисао. У суштини, Шацки се више интересује социјал. него педагошким радом тј. више се интересује преображајем живота, него да се помогне деци да открију и формирају своју личност. Почевши од чисто индивидуалистичког схватања детета, Шацки постепено прелази на теме социјалног, а не педагошког карактера. По Шацкоме, задатак школе се фор-

мулира тако, да школа мора помагати деци у њиховом (дечјем животу).

убрзавајући процес којим ће деца наћи подесне и потребне им облике социјалног живота и личног стваралаштва. „Школа мора постати средиште, које организује дечји живот,“ читамо на једном месту у Шацкога: „решење дечјег питања, читамо на истом месту, није у томе да сва деца буду писмена, већ у томе да деца умеју живети." „Школа мора престати да буде наставни завод и мора постати дечји центар.“ У савлађивању идеје школе, као „наставног завода“ налази се главни