Učitelj

Педагошки конзерватизам није појава која је везана за извесно доба, за извесну земљу или за известан народ. Не, то је једна чињеница која се запажала код разних народа и у разно доба и то ћемо сада да видимо.

Ако бацимо ретроспективни поглед у историју васпитања, ако се осврнемо на васпитну прошлост, наћи ћемо, стварно, у њој много лепих васпитних идеја, које су се јављале у разним временима и код разних народа. Али ћемо у исто време увидети како су се оне споро и тешко спроводиле у школску праксу. Видећемо како су слабо школе еволуирале и напредовале и како су биле кроз векове, због разних узрока, конзервативне према васпитним новинама.

Није нужно ради тога да улазимо у дубину векова, ма да бисмо могли наћи и код старих народа лепих идеја које ни до данас нису реализоване. То би нас далеко одвело. Ми ћемо узети само неколико изразитијих примера из доцнијег доба.

Да почнемо од шеснаестог века. Философ Монтењ истиче, између осталих, принцип дечје саморадње. Скоро четири стотине година је протекло од тог времена, а школе су, у том погледу, и дан данас на истом месту; ни данас питање дечје саморадње није решено и никако се не може скинути са дневног реда. За сада је споредно до кога је кривица. Главно је то да за четири стотине година проблем дечје саморадње позитивно није решен. Па ни сам појам „саморадња“ изгледа није јасан за све. Има њих који ни сада, у двадесетом веку, нису начисто с тим шта је у ствари саморадња. Зато се, наравно, и не може очекивати да се они у свом школском раду наслањају на дечју саморадњу и да је спроводе у живот. Новој школи није задатак да буде само теоријски начисто са суштином саморадње, него да врши свемогуће покушаје да пређе једном од теорије ка пракси; тежи да се идеја дечје саморадње спусти с неба на земљу.

Тај исти Монтењ је захтевао, да се физичком васпитању поклања мало више пажње; да оно у васпитном систему заузме важније место; тражио је да се чак и спортови уведу у школе. Можемо ли ми данас после четири века, да тврдимо да је проблем физичког васпитања рационално решен; Не мислимо тако.

Да идемо у седамнаести век. Ј. Коменски. Своје педагошке назоре он је изложио у своме најзначајнијем делу „Велика дидактика". То је неисцрпни извор педагошких мисли, које је писац изнео пре триста година. Он је тражио, на пример, да се уведе обавезна настава за сву децу. Међутим, да би се та његова лепа идеја усвојила и спровела у живот, требало је да прође више од двеста година, јер, као што се зна, обавезна настава била је уведена у Европи тек концем

· прошлог века. Зар овај факат не убеђује, са колико се тешкоћа остварају извесне васпитне идеје:!

Исти је случај и са захтевом Коменског да школу посећују деца оба пола. Ова лепа мисао до скора није била усвојена у потпуности код свих културних народа.

_У осамнаестом веку чувени филозоф Ж, Русо, који се бавио и васпитним проблемима, изрично је тражио да се дете васпитава природно, тј. по могућству у самој природи и по природним законима. У своме опсежном делу „Емил“ он износи у облику романа своја гледишта на васпитање. Његов утицај у васпитању био је изванредно ве-

>

ве

таи ЈЕ о ава мами сила вв a

| | | i | |

Wek kaki „a,

ме и,