Učitelj

лики и то не само у Француској него и далеко ван њених граница, а нарочито у Русији (Л. Толстој) и Немачкој (Филантропи). Могло би му се, наравно, нешто и замерити, али његов захтев природности у васпитању прихваћен је од највећих педагошких ауторитета. А школег (Огромна већина чак и данашњих школа оградила се од живота и природе школском оградом и учионицама, и ту се између зидова, школовано од природе и живота, спремају деца за живот. Да би се принцип „природности“ што доследније спровео у живот, стара школа је направила за децу скамлије у којима понегде 4 до 5 деце седе право и скрштених руку. Зар то није иронија“ И није искључено да још и данас има школа, које нису много измакле од оног старог доба, када се од деце тражило:

„С књигом освани, с књигом омркни

седи, бубај и на књизи цркни,“ и када се наставницима препоручивало да према деци поступају не баш тако хумано:

„па их онда из скамлије вуци, па их ко скотове туци“

Међутим, идеју природности у васпитању Русо је убацио у јавност скоро пре двеста година!

Стара школа због свог конзерватизма веома је отпорна према свему што је ново и што би могло замутити њен учмали дух. Тако је било одувек, тако је и сада. Нова пак школа чини велике напоре да унесе у школу свежу струју, да створи такав тип школе у коме би се деца стварно васпитавала у духу природности. Али, у тој својој тежњи, нова школа наилази на скоро неодољиве препреке од стране старе школе и њених претставника.

Једна од крупних брига нове школе састоји се у оснивању дечје самоуправе у школама. О њеној васпитној вредности постоји читава литература. Није то нешто ново. Још пре више од сто година највећи педагог свих времена, чувени Песталоци увео је у Станцу неку врсту самоуправе. На то га је присилио сам живот, јер је школа била интернатски уређена, било је много деце, а није имао ниједног помоћника. Пошто му је било тешко да изађе на крај, он је један део својих права и дужности пренео на старију децу, која су га у свему помагала, па чак и у учењу. Тако је спонтано постала дечја самоуправна организација, која се показала као веома продуктивна и целисходна. То је било пре сто година и више. Јесу ли нормално организоване школе искористиле тај поучни пример; Ни издалека. Стара школа не отвара тако лако врата новинама! Иако је васпитна вредност ђачке самоуправе и сувише очигледна, ипак је ни до данас школе нису усвојиле. Не због тога што је то немогуће или што се она забрањује, него највише због конзерватизма утицајних школских фактора. Усвојиле су је понеке приватне школе, али су то само оазе. у пустињи.

Нова школа се истрајно бори за спровођење и те идеје. Она хоће да се дечја самоуправа уведе у све школе свих ступњева, јер је велика њена васпитна вредност. Толико је велика, да и Мона ватнији духови воленс-ноленс то у начелу не поричу, али... то ипак има много „али“ -

Наравно, могли бисмо навести још више таквих и сличних примера из далеке и блиске прошлости, који би илустровали спорост у