Učitelj

степено, свака за себе, један тип народне школе, који би најбоље одговарао њиховоме крају (бановини). Јер, ми можемо познавати стотинама различитих и најсавременијих начина рада, па да ниједан од њих не буде подесан за наше прилике. Најподеснији ће бити ипак онај који уз припомоћ психологије (специјалних тестова) буде изграђен на проучавању народног живота и буде испробан у једној таквој школи.

Унифицирању наставе противи се још један принцип савремене дидактике, принцип: да се наставна грађа предаје повезана у целине, скупове, онако како се у друштвеном животу, завичају и природи јавља.

Разумљиво је, да свака друштвена или природна средина као и сваки завичај има своје посебне скупине и да се у свакој од њих градиво разних предмета налази у комплексу и комбинује на различите начине. Ако хоћемо да удовољимо овом дидактичком принципу, који се данас све више истиче на супрот изолованом предавању грађе појединих наставних предмета, онда морамо захтевати специјалне наставне планове који ће прописати ове скупине за сваки крај понаособ, водећи рачуна, разуме се, о главном задатку основне наставе и општим принципима Дидактике. |

Из свега овога изводи се закључак да наш унифицирани наставни план и програм треба мењати и прилагођавати социјалним, културним и историско-географским приликама; даље, учитељу дати слободе и самосталности у раду, да би показао више иницијативе и еластичности у спровођењу ових захтева. По себи се разуме, да би према томе и сами школски надзорници морали да покажу више еластичности и разумевања за овакав рад, па да од једног учитеља траже не толико вештачке резултате него више ту еластичност и умешност у прилагођавању наставног градива типу детета и потребама оног краја у коме се живи, често, од рођења до смрти.

Н. Кузељ

РУСКА ПЕДАГОГИКА У ХХ ВЕКУ

8 11. У совјетској Русији не могу штампати своје радове они педагози који се не слажу са совјетским правцем у педагогици. Неки изузеци још оштрије истичу ову чињеницу. Али тим пре се с великом пажњом морају означити такви правци у руској педагошкој мисли, после револуционарне епохе. Они су по преимућству везани с педагозима који живе у емиграцији, иако у емиграцији има мало лица која разрађују питања теориске педагогике. Ми можемо да издвојимо, како је било раније наглашено, само два правца: 1) идеалистички и 2) религиозни .