Učitelj

својим имањем, да познаје „човјештво“ и услове његовога развића, да покаже да је социјално образован, да познаје и примењује хигијену, науку о наслеђу, форме државнога уређења и др. Само овакав сељак, вели писац, може бити биран за општинског часника, народног посланика и сл, Разуме се, ово разлагање о избору де може да прихвати ниједан демократски васпитан социјани и научни радник. Сељаку се не сме ни по коју цену одузети индивидуална „социјална и политичка слобода. Школа треба да створи сељака који ће моћи да води самостално своју економију, да унапређује породицу, друштво и државу, и да буде социјалан. А то ће моћи сељак који има своју слободу, коме су приступачне благодети културе и који ужива сва права као и други грађани. Завести једнакост сталежа и грађана и омогућити сељаку да стиче културу, као други што је стичу, јесте услов за напредовање целог народа.

Књига је писана с великим познавањем ствари и с необичном љубави за сељака. Потребно је једном озбиљно говорити и радити за наше село. Оно је запостављено и заостало. О њему се много прича, али мало се што ради да му се помогне. Не постоји једна, систематски организована акција нити институција; која би сељака отргла из његове патријархалности и упутила у цивилизацију данашњице. Међутим, агрикултурни народи могу да опстану само ако културно подижу своје село. Зато се данас по свима напредним државама интензивно култивише село. Подиже се његов подмладак, образују се старији. Данас се мора оспособити сељак за лаку и брзу преоријентацију целокупнога свога рада, своје економије, свога живота. Културне државе имају безброј институција високога ранга за васпитање и професионално образовање, и оних који су изашли из школе, као и оних који нису могли да стекну високо школско образовање. Малена Данска има таквих виших школа за народ 84. Од сељака могу данас да иду у школу само економски јачи. Сељак може бити колико год хоће даровит, ако се не може школовати, нико га неће помоћи. А колико има само даровитих људи у нашим селима који се не могу бавити озбиљним духовним радом и стварањем“ Док се у Белгији по општинама оснивају фондови за школовање даровите сиромашне деце, док је бечка општина пре извесног времена само за једну годину дана поделила 800 стипендија сиромашним даровитим ученицима, дотле се код нас то још и не помишља. Просветна једнакост не постоји код нас кад је у питању село. А васпитање је један доживотан процес. Веспитан може бити само онај ко се целога живота васпитава, Наш сељак се делимично васпитава, у школу иде само 4 године.

Г. Турић изнео нам је у својој књизи само елементе и оквир за стварање „човјештва“, и најопштију скицу за будућу сељачку школу. Мимо ње не треба да прође ниједан просветни радник. Књига је плод вишегодишњег студирања и експериментисања. Намењена је за рад у || и || периоди школовања. Али, када је у питању стварање човечности, треба да се почне што више из рана. Зато би се морала створити и за најмлађе слична књига. Не мора се сваки сложити с излагањима у овој књизи, али се она може узети као основица за израду једне потпуније и заокругленије књиге о стварању „човјештва“ и код нашега сељака, који га ипак и данас има врло много у себи, на чему му могу завидети и они с већим образовањем него што је његово. Књизи је потребна допуна. Но, ипак, она је озбиљан потез за решење питања о културном подизању нашега села.

Р. Гаћић

Josip Demarin: MARIJA JAMBRIŠAKOVA — ŽIVOT | RAD. Preštampano iz „Naprefka” god. 78, br. 3—4 i 5, Zagreb 1937, sfr, 27, cena *?

У овој брошури успело је њеном аутору, уреднику „Напретка“ проф. Ј. Демарину, да нам пластички и верно опише живот и рад ове заиста ретке жене и учитељице, која је прва код нас устала на обрану женских права, тражећи једна-