Učitelj

корисно делати у друштвеној заједници и бити њен користан члан. Кроз ове мануелности дете се социјализује, јер радећи научи да поштује рад, како мануелни, тако и духовни. Радећи дете осећа потребу за радом, а то је већ социјализирање. За развијање социјалности нова школа употребљава и ђачку самоуправу, разна удружења, ђачку читаоницу, ђачки суд; деца скупљају прилоге за сиромашне ученике итд. Најтеже је у радној настави да се изврши селекција: шта треба да дају ђаци, а шта наставник, Учитељи у новој школи треба да су мислени људи. Не могу они да улазе у разред неспремни, они морају претходно да се спреме и да одреде шта је за њих, а шта за ђаке тј. да мисле шта ће они да кажу, а шта ће деца и да предвиде које ће чињенице и факта моћи деца пронаћи уз њихову припомоћ. Ту је тешкоћа, а није тешкоћа у демонстрацијама разне врсте. Зато наставник мора да се спрема, да добро савлада градиво које ће да обрађује и да размишља шта ће он да каже, а шта деца. Ако је наставник нервозан па саопштава градиво, а често даје и први слог од речи, то смета развитку личности. Зато морамо пустити да се дете самостално изражава, да само мисли и говори. У радној настави тешкоћа је дакле у проналажењу и стварању радних могућности, где ће деца доћи до испољавања свога активитета: мануелног, духовног и социјалног. Хербартова педагогика мисли још и сада, да је развојна настава једна намена за радни принцип, То је погрешно. Развојна је настава једно натезање. Не може се из празне главе извући звање. Напротив, дете мора све да доживи. Тако на пр. ако хоћемо да читамо чланак о рибама, онда имамо претходно да изведемо децу на реку, да виде рибе и да виде како се лове рибе. После тога деца се међусобно пропитују, једни другима постављају питања и дају објашњења о свему што су видела, а учитељ само регулише разговор. Сем тога у новој школи ученици морају сами да постављају разне проблеме. Тим нова школа хоће да развија проблематичност, што значи, да хоће да развија_ не само мануелност, него и духовност. Један немачки педагог каже, да ми у животу не патимо што не умемо да решавамо задатке, већ патимо од тога, што не умемо правилно да их постављамо. Узмимо за пример трговца, који хоће да отвори трговину на неком непрометном месту, или не зна да калкулише робу тј. одреди погрешну цену роби; такав трговац мора да пропадне. Значи, да није умео да организује посао, да постави задатак. Постављање задатака најтеже је не само за децу, већ и за одрасле. Зато треба вежбати ученике да сами постављају задатке. Школа мора не само да спрема за живот, већ она мора сама бити живот. У вези с тим треба децу претходно слати на пијацу да се информишу о ценама артикала и да реферишу о томе, па онда на основу тога да постављају задатке. [ако се у млађим разредима врши купопродаја, јер децу интересује рад с новцем; интере-