Učitelj

трулог међу нама. Али нећемо знати где је болест, ни каква је по својој суштини, ни где је трулеж, све док се социјална гангрена не развије у мери када никакви лекови неће помоћи, сем ампутације“. — У мају 1937 године 657.708 из 17 централних градова, који потпадају под окружне уреде за осигурање радника, имали су следећи месечни приход: 70243 радника до 220— динара; 47242 радника са 290— динара; 52564 радника са 350— динара, 75895 са 420.— динара, 92034 са 500— днара, 62358 са 600.— дин. 60523 са 720— дин. 61141 са 850.— дин. 45567 са 900.— дин., 28857 са 1.200— дин. и свега 61384 радника са изнад 1.200динара. Дакле, просечно 539.— динара месечно. —

Минимум за егзистенцију једне породице од оца, мајке и свега троје деце износио је 1936 године у Београду 2.235— динара (храна 860.—- дин. одевање и обување и друго 429— дин. саобраћајна средства 180.— дин. огрев 90— дин, лекар лекарија 85— дин. стан 600.— динара). — Г. Видаковић: „Социјални је злочин не само немати деце, него и имати мање од два детета, јер то значи не дати друштву ни замену за самога себе, управо свесно помагати изумирање: народа. Прорачунато је, да би народ у чијим породицама има просечно по два детета, изумро у року од 300 година. Највећи егоизам једнога народа, егоизам његове државе за самоодржањем, диктује, да се помогну они друштвени редови, који пружају народу природан прираштај, а држави будуће генерације". — А ми смео видели да 62%/0 од свих житеља наших градова има мање месечни приход од 1.000— динара.

Наталитет код нас је већ у опадању. Укупан број живорођене деце у сталном је опадању: 1930 године — 489173 —- 35,50 на 1.000 становника, 1931 — 470049 — 33,61; 1932 год. 465778 — 32,81: 1934 год. 459888 — 31,45. Према томе и природни прираштај све се јаче смањује. Економско социјалне прилике довеле су дотле, да је данас преко 29%% градских и варошких породица без деце и да тај проценат непрекидно расте. За седам година 1930 —- 1936 год. наталитет у Београду снизио се од 19,56%0 на 13,94%/2 односно за 28,73%. —

П ДАНАШЊА КОМУНАЛНА ЗАШТИТА ДЕЦЕ У НАШИМ ГРАДОВИМА. — 32/е од свих градских општина признале су објективно да до данас нису предузеле апсолутно ништа на комуналној дечијој заштити. Од четири стотине вароши свега око 35 варошких општина воде бар извесну бригу за дечију заштиту, првенствено здравствену. Значи укупног броја градова и вароши 85%% нису до сада апсолутно ништа предузимали на пољу комуналне заштите деце. „Социјална политика наших градова не одлази даље од дељења сиротињи мале новчане помоћи и дрва приликом великих хршћанских празника и одржавања домова —- убогих стараца. То је ситна анемична политика застарелог псеудо-хуманизма („помагање убогарства“).“ — У Београду има око 57000 социјално и здравствено угрожене деце. Укупан буџет расхода општине града Београда за 1937-38 годину — 328,964.483; буџетски кредити за комуналну дечију заштиту износе 3,353.000 (1%/0); буџетски кредити за субвенције друштвима за дечију заштиту 1,040.000 (0,3%0). Ова средства апсолутно су ведовољна за планску заштиту 57.000 социјално и здравствено угрожене београдске деце; она су недовољна и за збрињавање десетог дела незбринуте сиромашне београдске деце. —- Дечијих домова у Београду има 15; ипак је њихов укупни капацитет мали, једва до 1.030 деце. — Годишњи расходи свих београдских обданишта (13) не прелазе 900.000— динара, а у Загребу само општина даје за обданишта преко два милиона динара годишње. — Само три обданишта у Београду имају посебне зидане зграде са хигијенским просторијама. По два, па и по четири детета спавају — стављају се, у појединим обдаништима, једно поред другог попреко на једном кревету. Зато Др. Матија Амброжић и каже: „До сада у БеоГраду има не мали број установа дечије заштите. Има и не мали број организација