Učitelj

за децу. Али заштите деце нема". „Ову жалосну и смелу констатацију професора Амброжића треба допунити само утолико што ће се реч Београд заменити речју Југославија“ — подвлачи г. Видаковић. — У погледу стварног броја комуналних установа за дечију заштиту — Загреб је и данас испред свих наших градова. М својим општинским становима, које је подигла у вредности скоро за 100,000.000 динара, загребачка општина даје сиромашним породицама са децом која се нађу на улици без крова и посла, мале станове од собе са штедњаком. — По нашим находиштима деца умиру у великом броју. Као жалостан али не и усамљен пример узмимо дечије находиште у граду Котору. У њему је умирало 90% од све збринуте и неговане деце („јавно умиралиште деце"). — Напоменули смо да код нас туберкулоза сатире и одрасле, а нарочито децу. Стручном анкетом против тубер«улозе утврђено је, да је код 90% београдске сиромашне деце продрла туберкулоза у својим разним облицима, а да преко 31% од све деце лечене у оделењу Државне болнице умире од разног облика туберкулозе. — Морталитет код наше деце је велики. Код ванбрачне деце, која износе 24% од све рођене деце у Загребу, морталитет је још много виши услед тешких социјалних и економских прилика ванбрачних мајки, што је случаји у Београду и у Љубљани и у осталим већим градовима. — У загребачким дневним склоништима заштићује се 1.500 деце од 23.000 социјално и здравствено угрожене загребачке деце.

Г. Видаковић говори о служби лекара и стручних сестара, па каже: „Требало би у најскоријој будућности оспособити и довољан кадар сестара.-нудиља; и усвојити систем француских картотека или момачких здравствених књига — за свако дете. Што се тиче лекарске службе каже: „Док се пуна лекарска помоћ не социјализира и лекари не обезбеде материјално и морално у мери која одговара њиховој високој функцији и докле год они своју егзистенцију буду налазили у експлоатацији болесника, а не у лечењу болести, или још тачније речено у чувању здравља својих грађана, они ће суровошћу самога живота бити принуђени да одвратно бране једно схватање... (да дете треба, да, ради лечења које долази у надлежност курзтивне медецине припадне приватном лекару)“. — Констатовано је, да је само од све градске деце 9% од угрожене деце ма у коме виду помогнуто од комуналне заштите деце. Осталих 91% социјално здравствено угрожене деце — односно незаштићене деце није добило никакву ни ефимерну помоћ, а камо ли одговарајуће збрињење. — Укупни финансијски кредити за целокупну комуналну заштиту деце (15 највећих наших градова) износе свега 1,2% од буџетских расхода, односно три пута мање него што износе кредити материјалних расхода комуналних буџета истих градских општина за помагање и издржавање полиције. — Београд, Љубљана и Загреб дају за заштиту деце око 8,100.000— динара. Осталих 12 већих градова дају око 3,500.000— динара. Док осталих 57 градова и 400 вароши не дају на комуналну заштиту деце укупно ни 4,500.000.— динара, односно просечно ни 10,000— динара годишње, што дође просечно око свега 0,26— дин. месечно на

једно градско и варошко дете.

ТИ ОСНОВНЕ ДУЖНОСТИ ГРАДСКИХ ОПШТИНА НА ПОЉУ ЗАШТИТЕ ДЕЦЕ. _— Зато Г. Видаковић и подвлачи: „Док се неопходна финансијска база не обезбеди законом, принудним путем, на основи прогресивног пореза и правичном дистрибуцијом —- дотле се о правој комуналној заштити деце у Југославији не може ни говорити. Комунална заштита деце, од материјалне, правне, до, васпитно-моралне и интелектуалне —- мора бити концентрисана под једним воћством, под програмским радом једног самосталног Одељења за комуналну заштиту деце — Децентрализација у акцији, а централизација у директиви". — Даље каже: „Права комучална дечија заштита, односно истинско комунлно старање над децом има да отпочне од самог почетка мајчине трудноће". — Проценат мртворођене деце (у ве-

Х З 5