Učitelj

626 Мени с сине о -швивилта 1 Еви твнилаививениатеиа.

Да би доказао да цела култура и сва људска делатност потичу само из егоизма, писац расправља опште позната места из натурализма и позитивизма, песимизма и оптимизма у науци и филозофији, не уносећи скоро никакве нове елементе у њих. Тумачи гледиште о напретку и назатку људскога народа и усваја тврђење, да се развиће човечанства креће по кругу.

Међутим, развиће човечанства и културе не иде ни правом линијом, ни кругом, већ спирално. Битност прошлости не састоји се ни у напретку по правој или кружној линији, ни у назатку, већ у спиралном успињању на пирамиди живота и културе. Између тачака једнога и другога завијутка на спирали има много сличности, па и истоветности. Ни та спирала није правилних и једнаких облика. Успон завијутака је сасвим благ и сама спирала напретка је врло мала у сравњењу с протеклим временом живота.

Филозофију и религију, етику и сву социјалну делатност писац своди на егоизам и као последица тога, циљ је свима овим дисциплинама и људској акцији, срећа човека као јединке, брига ва њ', спасење и избављење његово. Ту се тражи срећа индивидуе независно од других људи. Суштина свих филозофских, научних и уметничких стремљења је добро једне личности. Међутим, есенција и религије, и филозофије, и етике и људске активности није лично добро човека јединке, иако Ол тога има веома много у свима овим гранама стваралаштва. Ово је утолико тачније Уколико се посматра линија развитка културе, човека, заједнице. Да би се видела неоснованост тврђења пишчевог, осврнућемо се на нека религиска учења и филозофска схватања.

Још стара јеврејска. вера и етика „захтевају љубав према богу и људима. Сувише је позната прича из Талмуда, када јудејски мудрац Хилел упућује у живот и веру многобошца, који му се обраћа за помоћ и савет, речима: „Што не желиш себи, не чини своме ближњем“. У овоме је цела Тора..... У Матејевом јеванђељу Христо: изриче прву и највећу заповест: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом и свом мишљу својом.“ Друга највећа заповест је: „Љуби ближњега свога као себе самога". (ве две заповести су суштина хришћанске религије и етике. Одвише су позната учења Хришћанства да је дело човека морално онда када га прати самоодрицање, самопрегоревање, приношење личне жртве. Ови етички елементи налазе се као саставни део и Кантовог учења о моралу. Из ових учења види се да ове две врсте религије воде рачуна не само о јединки као таквој, већ и у односу према другој индивидуи, и о самој заједници. И овде је брига за сопствено ја изједначена с бригом за друго ја, за ја свога ближњега.

Писац сувише уско и једнострано схвата филозофију када тврди, да се она бави проблемом блаженства човека на земљи. Функција филозофије није и не може | да се састоји у решавања проблема блаженства човека на земљиноме шару, па ма то човек и желео. Она излаже своје теореме онако како се по нужности логичке конзеквенције стваралчких снага намећу саме по себи, без обзира да ли се у њима садржи или не блаженство. Блаженством човека бави се само једна грана филозофије — етика.

Али, ни етика као филозофска дисциплина, не бави се само човеком, јединком као таквом. Јерузалем В. (Увод у филозофију) сасвим исправно и тачно примеЋује да је „античка етика поставила темељ социјолошком, метафизичком и релиГиозном основу моралне науке". Платон и Аристотел указали су на однос и везу између моралних начела и живота заједнице, између поданика и државе, на етичку функцију државе. Диоген се још тада називао „грађанином света“. Тиме је хтео да укаже, поред осталога и на то да постоји једна шира заједница од народа, о којој Мора да се води рачуна. Стоици су за оно време доста јаким тоном наглашавали заједницу свих људи. Па и појам „хуманитас" (човечност) потиче још из другог