Učitelj

века пре Христа. Неки су сматрали да је смисао историје у развитку хуманости (Хердер), а други су предузели да створе читаву филозофију хуманости (Виљем Фон Хумболт). Шафтесбери социјална осећања сматра као природна, првобитно дата, супротно од Хобеса. Идеално морално стање је и оно изражавање о срећи у пропорцији — највећа срећа за највећи! број људи (Хелвеције—Бентем). Принципи етике се и даље непрестано изграђују. Уводи се и реч алтруизам (Огист Конт). А. Смит замишља људско достојанство као последњу тачку која се достиже у моралном развитку. Идеју дужности и уопште принципе морала најсавршеније развио је Кант. (Опште познат његов категорички императив важиће за сва времена. Његово схватање дужности, као нужно вршење моралне радње из поштовања према моралноме закону, претставља тако идеалан морал, да се можда никада неће моћи достићи. И, уопште, Кантово учење да једно дело треба да се чини само зато што је то морално и ни због чега другога, без икаква обзира на субјективне мотиве, претставља најидеалнији морал, чији извор није и не може да буде ништа егоистичко и никаква брига за своју личну срећу. А захтев Кантов, да се човечанство узима само као циљ, никако не кар средство, истиче заједницу као идеал и бригу да се тај идеал оствари. Корен свему овоме нису егоистичке тежње, а још мање срећа човека појединца која из њих извире. Зато схватање г. Видовића, да корен културе лежи у егоизму, да се суштина етичких тежњи састоји у бризи за осигурањем личног добра човека, да је основа моралу егоизем, није ни истинито, ни могуће. Исто тако није у етици дат само морал јединке, већ је дат и морал заједнице. Алтерологија је и још како разрађена у етици.

По пишчевом схватању излази да се човек брине само за себе и када гине за идеју и жртвује се за другога, када учини какво добро дело, ствара или руши. На супрот егологији, која је владала и која влада, треба да се створи елтерологија, која ће тек да влада. Све ово учење пишчево је и ненаучно и нефилозофско. Конзеквентно спроведен принцип г. Видовића значи: Гаврило Принцип врши атентат из егоизма и тежње да себи прибави срећу; небројени знани и незнани јунаци у рату јуришају на нож непријатеља и умиру, засути кишом врелога гвожђа, из егоизма и бриге да обезбеде себи што бољи и лакши живот. Човек скаче у воду да спасе непознатога дављеника гоњен притиском егоизма и тежње да осигура себи срећу. Можда би се и у овим актима нашла по која трунчица егоизма, али он је свакако своје врсте. Чињенице искуства говоре да је гпсурдно претпоставити да ти акти потичу само из егоизма. У свима њима има много бриге за друге и за заједницу и тежња да им се учини добро и допринесе њиховој срећи. Али, г. Видовић лако ставља све под плашт егоизма и бриге само за себе. То му утолико лакше полази за руком, јер иде линијама филозофије Штирнера, Шопенхауера. Ничеа. Њих сматра и за типичне претставнике филозофије новога века. Да је ово пишчево схватање о претставништву у филозофији неосновано познато је свима који се баве филозофијом. Позива се и на Хобеса, чије је учење о рату свих противу свију, врло добро познато. Најрадикланији претставник учења да су мотиви делања егоистичке природе је М. Штирнер. Он је радњама и делима највеБега пожртвовања приписао егоистичке мотиве. Пре њега су француски филозофи просвећености покушали да изведу морал из егоизма. Исто је покушао и Ламетри. Систематски ову мисао разрадио је Хелвеције. Шопенхауер је веома много подвукао моменат сажаљења у моралу, а саосећање сматра као извор моралним радњама. А Ниче, јадни и растрзани Ниче, када би прочитао све оно што је написао о његовој и поводом његове филозофије морала, више не би ни сам знао, да ли је моралиста, иморалиста или неморалиста. Међутим, „он само толико негира морал, уколико се под моралом разуме модерни хришћанско демократски морал" (д-р Б. Петронијевић: Чланци и студије, П1). Јерузалем, у „Уводу у филозофију“ вели да Ниче „поставља један узвишен идеал, који треба човечанство постепено да остварује“. И Шопенхауер и Ниче нису дали учења толико неморалне природе, колико