Učitelj

За

ЦБ

Према томе, целокупно васпитање и образовање једног човека одређено је с једне стране извесним урођеним особинама или реакцијама (биолошким детерминантама), а с друге образовањем и васпитањем или друштвеним наслеђем (социјалним детерминантама).

То је однос који постоји између васпитаника и васпитања, између природе и културе, с којим сваки добар педагошки и наставни рад мора да рачуна.

У расправи Доживљавање и васпитање у светлости биолошке психологије, г. Миловановић је расветлио овај однос између природе и културе у вези са доживљавањем, централним проблемом нове школе и новог васпитања. Своја излагања он је основао на најновијим научним резултатима. Доживљавање је, по њему, облик васпитања који пружа сама природа душевног живота. Оно потиче из нагона, а манифестује се како у осећањима и вољи тако и у мишљењу. Као д-р Воја Младеновић у својој Општој педагогији, и г. Миловановић га схвата као активкост коју дете доноси на свет рођењем и која се од првог додира са спољашњим светом почиње да развија. Стога је оно и шире и значајније од свих других наставних и васпитних принципа, па га и нова школа мора примењивати више од других. :

Расправа садржи неколико“одељака у којима се, између осталога, говори: о процесу прилагођавања и развијању, о нагонима и доживљавању, о врстама доживљавања, о доживљавању као принципу васпитања и о примени принципа доживљавања у радној школи. Сваки одељак обређен је марљиво и пажљиво.

У нашој средини у којој питање доживљавања још није довољно пречишћено ова је расправа драгоцен прилог како педагошкој теорији тако и настаеној пракси.

Вит. С. Радовановић

UČITELJSTVO | NAROD. |гаапје Џспејске хадгиде „Ivan Filipović" 1937 qg. Zagreb. — Две деценије заједничког живота и изграђивања наше отаџбине, су иза нас, а наш народ се међусобно не познаје. Има у нама много малога, ситнога, pbaBora, као што има великога, доброга и конструктивнога. Можемо ми да будемо. мали до невидљивости, али тако исто можемо бити горостаси, ствараоци до генијалности. Тиранија нас је убијала. Слобода нас је дизала и водила. Ми смо способни само и једино у слободи да живимо. Врења, таласања и струјања у разним друштвеним, животним формама су афирмација живота. И ова књижица је резултат такеог једног струјања. Окупљена група учитеља хоће да васпостави што тешњи контакт између народа и учитеља, хоће више да се стави у службу народа и да ради на његовом социјалном и материјалном подизању. Почетак свога рада ови народни просветитељи обележили су овом књижицом, у којој су укратко изложили свој програм.

Примећује се у последње време да постаје све актуелнији проблем приближавања интелигенције и народа. Да би се народу што више помогло потребно је да се интелигенција стави у службу народних интереса, а код нас постоји већ прилично велики јаз између широких народних слојева и интелигенције. Треба их приближити и њихове добре идеале стопити у једно и повести их путем заједничкога напретка. У књизи се сасвим исправно подвлачи да је прави интелектуалац онај „који је сав прожет етичким идејама", и који је одушевљен борац за истину, доброту и правду. Прави је интелектуалац и културан човек онај, који своје снагеставља у службу заједнице, не тражећи никакве користи. За народ и његов напредак учитељ може веома много да учини. Снажна морална личност учитеља може за дуго време да усталасава народне масе. Енергичан и висок глас учитеља и сваког просветитеља у одбрану човека и друштва, културних добара и вредности може да се супротстави најезди разних скоројевића, инвазији насиља и наслиника и свих оних који свет даве кроз призму личних интереса. Само овакав учитељ може:

40%