Učitelj

682 ЕЛ На ЕБВ Баната ВЕРНЕР ЕНЕН

да створи такву сталешку организацију, која ће да штити интересе учитеља и народа, школе и културе, која се неће савијати према разним струјама социјалног и политичког жинота. Само онда учитељ најбоље служи народу и култури, када интересе народне и културне не подводи ни под своје, ни код интересе политичке групације којој припада.

У књижици се потврђује оно што је већ и добро познато, да је учитељство у Хрватској имало један леп период плодоноснога рада. То је било онда када је учитеље у Хрватској организовао и водио велики хрватски учитељ Иван Филиповић. Учитељство и школство могли су да се буде и снажно развијају тада, јер су њихове вође били поштени, истрајни и пожртвовни за народно и опште добро. Захваљујући само томе, учитељи у Хрватској могли су да подигну први учитељски дом у бившој двојној монархији и други у Европи.

То је велико дело. Да акција мора успети, када је воде моралне личности, па ма какве сметње јој се истатељале, доказ је и ово подизање учитељског дома у Хрватској у времену када је беснела реакција диригована из Беча и Пеште. Онда се нашим учитељима није допуштало да подижу свој народ и културу његову. Данас наше учитељство може слободно да предузима разноврсне акције на пољу културе и напретка нашег народа, Треба само хтети и одлучити се на ту акцију. Да ли ће једна напредна акција учитеља успети или не, зависи у првоме реду и само од њих.

Мало неразумљиво звучи онај, иако благи тон прекора упућен оним учитељима појединих крајева наше земље, који су стварали Удружење југословенских учитеља. То најснажније сталешко удружење у нашој земљи створили су прекаљени национални борци, далековиди и прави културни радници, следбеници Ивана Филиповића. Они су били у огромној, несразмерно великој већини. А и како би друкчијег То је у духу и демократије и нашега народа. И сасвим исправно. Па и сама ова група млађих учитеља, која је издала ову књижицу тражи демократију и проповеда национализам. Национализам без демократије остаје сух, мало плодан, анемичан. Демократија без потпуног развијања сваког индивидуалитета јединке или заједнице у оквиру потребе и захтева културе није права демократија. Зато велики културни посленици и разумеју тежњу за развијањем хрватског индивидуалитета. Али, исто тако они очекују да се од индивидуалитета једне мање заједнице — Хрватске пређе на развијање индивидуалитета —- веће Југославије. Јер, само то је у духу велике демократије, и само на тај начин моћи ће да се обезбеди нормални развој и Хрвата, и Словенаца и Срба. Све друго претставља само тренутну вредност. И Словенци, и Хрвати, и Срби мора да знају, да се могу развијати, да могу живети и напредовати само у данашњој својој заједници. Зато се при стварању ма каквих организација мора водити рачуна о југословенској заједници, целини, компактности. Овај моменат, чини нам се, није негрочито много уочен и подвучен од младих учитеља, који су писали и издали ову књижицу, иако се редови књижице завршавају, макар и нејатним, апелом српским и словеначким напредним учитељима за сарадњу на делу подизања просвећености народа и стварања наше националне културе, угледа учитеља и школе.

За унапређење нашега народа потребно је подизање и нивоа просвећености, економског и здравственог стања његовог. Све је то нераздвојно једно од другог. У нашем народу је преко потребно да се интензивира просвећивање, да се побољша економско стање и да се подигне степен здравствености. Не постоји велика разлика између покрајина наше земље у просвећености, економским и хигијенским приликама, изузев малог дела. И када су писци говорили о тим приликама самс у Савској бановини, да су се мало осврнули на друге бановине, видели би да је свуда, у многоме, све игто — народ недовољно просвећен, економски за. стао и у врло тешким нехигијенским приликама. МИ свој закључак о тим приликама у Савској бановини могли би да протегну и на остале бановине с истом тачношћу.