Učitelj

да се моје учење „одликује“ још „поврх свега препадљивом необузданошћу, пустом вољом за насилном оригиналношћу која се редовно граничи једностраношћу и настраношћу“ (стр. 597). Нека читаоци опет сами оцене каква се „сагласност, логичност, основаност и убедљивост“ може наћи и у овој реченици Милоша Милошевића: „воља за насилном оригиналношћу" јер по њему и „необуздана" и „пуста“ а у исто време она се „редовно граничи једностраношћу и настраношћу"'; кад се према томе моја „пуста воља" редовно граничи, тј. додирује с „једностраношћу и настраношћу“ или ваљда и задржава пред њима, онда у оквиру тих граница, тј. у мојој књизи треба да је само „пуста воља", а то, опет по њему, није случај, јер на стр. 603 прича о „насилној оригиналности“ која врши „насиље над науком" (разуме се, само над „науком“ какву претставља М.), „измишља“ нове и „прекраја“ старе принципе; по првом тврђењу испада, дакле, да у књизи има ипак нешто што није прешло границе ни „једностраности“ ни „настраности", а ако ове две речи треба да означе сталне одлике моје књиге, онда оне не могу означавати — границу итд.

Оваква нас „логичност“ М., после свега што је досад о њој речено, не занима више. Ми је помињемо само због правила: какве мисли, такав стил. Важније је што се М. „препао" од оригиналности, али није никаква „чудноватост' кад је реч о М., јер се ваљда нико код нас не размеће оригиналношћу више него М. са својом ракљом „контраста“, „средње мере" итд. па, љут и огорчен што се таква његова оригиналност не признаје, бесомучно грди један већи рад који је у целини могао бити спроведен а да ничим, ниједном речи бар не потсети на његову „оригиналност“ и његов „допринос“ педагогици и науци уопште. Има, међутим, друга једна ствар, која додуше није „препадљива“ него само упадљива и која треба и овде да буде истакнута: не познајући ниуколико стање, у коме се педагошко сазнање данас налази, М. није могао ни да одвоји шта је од онога што он напада као оригиналност доиста моје а шта само искоришћено ради формирања мога гледишта, него због свега напада само мене. За све што сам усвојио ја, разуме се, примам нападе такође, али — реч је о оригиналности. Занимљиво је, даље, да се М. у овом правцу нападања јавља тек у последњој свесци „Учитеља" и да притом много потсећа на свога парњака по употреби неистина, сакаћењу текста и свему оцртаном непоштењу: на Салиха Љубунчића који се са својом „критиком исте врсте појавио у априлу. Разлика је само у томе што је овај други у својим приказима ранијих мојих књига поред осталих похвала нарочито истицао и хвалис ту одлику мога рада а напада је у „„Општој педагогици“' онако „од ока“ и уопште. М. је, изгледа, од њега добио не само потстицај за напад и у овом правцу него и охрабрење уопште, па је са својом ракљом на