Učitelj

262

глави почео дрскије него раније да удара засад једино о опште педагошке принципе које сам ја од Кершенштајнерових седам свео на пет. Не њих двојице ради потребно је овде једно објашњење, па макар М. притом опет намирисао своју „мутну чашу“ због нових „капљица.“

Скицу оног гледишта, по којој сам израдио своју Општу педагогику, ја сам пружио још 1921 године у својој расправи „Џђбег а!е Стипајаде дег Егзјећипдзјећге." То је била моја докторска дисертација којој је пок. Ог. О. Р. Цррз, професор филозофије и педагогике на универзитету у Цириху, дао највиши предикат и њоме. отворио низ својих издања „Ветаде Хиг Расћојод!е ипа Рададоак (Нен. 1) у оквиру познате немачке педагошке збирке „Рададосзсће тадалп“ (Нер! 846) коју издаје књижара Мапп Веуег фу Лангенсалци (Немачка). Расправа је потом издата на нашем језику најпре 1922 а потом 1931").“) Стручна критика у Немачкој, Швајцарској, Аустрији и Чехословачкој оценила је ту књигу веома похвално истичући нарочито оно што је у њој оригинално. Од 17 приказа, које ми је Пг. Р'. Мапп (један од власника издавачке књижаре) послао као исечке из разних часописа, само је у једном учињен приговор што сам се усудио да као Србин излажем критици и радове неких научника који су по мишљењу тога листа били неприкосновени. Кад сам Др. Ману исказао своју готовост да одговорим на тај приговор, он ми је рекао да за то не постоји никакав разлог, јер се у Немачкој зна који људи говоре кроз тај лист. Професору Липсу, који је и као циришки професор остао немачки држављанин и по партијском убеђењу био, може се рећи, пангерманац, није пало на памет да због тога приговара мојој критици и није се устручавао да књигу стави на чело својих поменутих издања. Српско издање те књиге исто је тако похвално оцењено, Тако на пр. словеначки „Ророћик" (1931, зјеу. 9 и 10) пише да, 5 јо Кпјао ГРогеј5 у паз! редадоаеки |Негајџп 28сепји пома доба, доба Ккттетта", а пок, Др. Душан Рајичић, несумњиво најзначајнији и најизразитији претставник Хербартове педагогике код нас, вели: „Младеновић се одликује критицизмом. Он се не поводи ни за раширеном хвалом нити за општом повиком на неког педагошког великана, нити га пошто-пото одушевљава свеопште величање неког новог правца. Он трезвено гледа на ствари и о свему има свој самостални суд. РБаГВЕ је логика јака као да је ученик самога Хербарта“. („Нар. просвета" , 1921, бр. 76 и 77). Кад се зна да је велики део расправе посвећен оштрој критици Хербартове педагогике и да је пок. Рајичић у истом приказу препоручио писцу да расправу изда и на српсКом, онда се може направити разлика између држања једног објек-

") О основи науке о васпитању („Из педагошке теорије и праксе" св. 1).

Учитељ 36