Učitelj

тивног критичара и држања М. Милошевића. Такође у наведеном приказу пок. Рајичић је истакао да би овај исти М. требало да прикаже ту моју књигу, јер му се учинило да би он због своје „Културне педагогике“ био позван да говори о новом схватању васпитања у мојем раду. М. то није учинио (бар колико знам).

Ако и најскромнији сарадник на послу васпитања и на педагошкој науци може имати какво несумњиво задовољство и пуну сатисфакцију од свога рада, онда њих треба свакако тражити у чињеници да га наредни развитак није демантовао. То задовољство и ту сатисфакцију ја отворено и поносно — не бојећи се да због тога испаднем нескроман, најмање пак питајући шта ће М. на то рећи — присвајам за себе. Моја Општа педагогика само је потпунија разрада гледишта које је пре 16 година обележено у поменутој мојој расправи, а њена садржина одмаклим педагошким сазнањем не само да није демантована него је и потврђивана. То Милош Милошевић не може да цени, јер нити познаје резултате педагошког истраживања за то време нити је способан да се ослободи бедног стања, у коме се са својим „контрастима“ и другим саставним деловима свога апсурдног калупа налази.

Колико је поменуто стање М. доиста бедно, колико је мало поуздан и у логици којом се тако много размеће — нека послужи овај, зацело јединствен пример своје врсте. Говорећи о појмовима наставе, образовања и васпитања, ја сам рекао да је појам наставе најужи међу њима. Погрешком штампаревом или преписивача (машином) реч „најужи" отштампана је као најдужи. М. наводи реченицу с том погрешком (стр. 420 „Учитеља“), прима могућност да појам може да буде најдужи (а према томе и дуг и дужи), па овако резонује:

„Још чудније звуче речи „најдужи између сва три појма“. Јер већ само одношење речи најдужи уноси извесну забуну, те се не зна на шта се односи та реч, да ли на предмет или на разум. Уистини пак, не односи ни на једно ни на друго већ на треће, на које је могао мислити сам писац, тј. на појам „настава“, те се с овим и чини компарација, И каква је то компарација, кад се за појам „васпитање“ може казати да је најшири, док се за појам „образовање“ ништа не каже с погледом. на његов обим, а за појам настава“ вели се да је најдужи.“

"Ето вам целог и правог Милоша Милошевића коме, „утанчано“ познавање логике није допустило да увиди ни очигледну техничку грешку него увија и извија, зановета и лупа на цитирани начин. Да, њему се учинило „паметније" да буде „обазрив", јер, каоно вели, ко зна: можда су за неколике деценије, које су у науци прошле мимо њега, пронашли и дуге, дуже и најдуже појмове. Отуда се он опет само „чуди“. Ну — то је он!

Имао бих најзад и повода и права да после овакве „критике“ наведем и друга, потлуно супротна мишљења о мојој Општој педаго-