Učitelj

17 вене ен инверзе аи паметне али итинен о ааан оре ениветтенавева

Imao sam kolegu u učiteliskoi školi, koji nikada u beletristič- · kim djelima nije čitao opise krajeva (peisaže), pa makar da je pjesnik još liepše opisivao neko jezero ili neku šumu. Tai je kolega takve opise preskakivao i nije ih nikada čitao, jer mu je to izgledalo suvišno i dosadno. Dr. Turić u »Metodici škole rada« kaže: »Tko nije bio u gori, vidio gorski potok, gudure, kose, uvale, i nije s višeca mjesta pregledao veći obzor u gorskom kraju, taXi ne može ni s pomoću slike da stvori sebi barem približnu predodžbu, da proživi moment gledanja, sličan času, kad je putovao po takvom kraju.« Dalie veli: »Učeniku ne može niko da u dušu fotografira tuđi krai, kao što ne može nitko da vidi mjesto njega domaću, zavičajnu okolicu, nego on to mora sebi da izgradi, to mora da bude njegovo vlastito iskustvo, koje odgovara zbilji do nekog, obukom određenog stepena.«

Priznaimo i sami da su putopisi samo surogati za onoga ko je naučen da sam vidi svaki kraj. Osobito pak umara u putopisima kad se pisac po pola satš divi nad nekim slapom i to kuje u zvijezde i troši na pregršte riječi, a možda bi bilo bolie da čitaocu prepusti da se sam on divi ljepoti. Jednom nam je profesor u školi preporučivao da čitamo knjigu O. Kučere: Naše nebo i stavio je primjedbu da je knjiga iako dobra, samo uz napomenu da se Kučera nije trebao sam toliko diviti, u toi knjizi, tajnovitostima neba, već je to trebao prepustiti čitaocu. Možda sam malo zastranio na drugo područje, no moram još da zastranim. Ne treba da se divi pisac putopisa, već neka nađe pravu riječ da sve oživi i vjerno prikaže i time pobudi divljenie u čitaocu; držim da tako rade i рјеstici. Tako je i kod obradbe etičkih štiva koja treba da djeluju na diečiu dušu odgojno: ne izvlačenje nekih moralnih pouka iz štiva i kritikovanje ko ie dobro učinio, a ko je zlo učinio, već samo čitanje, ili uvjerljivo рпроуђедапје, 11 još najbolje doživljavanje nekoga moralnoga događaja u zbilji, treba da učihi na djecu moralni utisak, a ono stvamo i etičko pretresanje štiva izgleda mi advokatska posla.

Velika je, istinu, razlika između geografske karte i zbilje. Fotografija ulice posavskoga sela ili kraja vieran je odraz zbilie. No ne čuje tu učenik šuma savskoga, ne čuje klepetanja rodinoga, ne osjeća mirisa rascvjetalih voćaka, ne čuje škripu đerma, ne čuje svirku gaidaša i ne vidi lepršanja iskićenih haljina Posavkinje Која se vrti u kolu. Sve je to, dakle, ioš daleko od prave zbilie, pa makar је [0 fotografija, a što da tek kažemo za geografsku kartu. Ja mislim da je geografska karta dosta loš surogat za diecu u 3 razredu narodne škole. Pa zar onda na lomaču s geografskim kartama? Ne. Samo bi one morale doći kao jedno od zadnjih pomoćnih sredstava, dakle: priroda, slike iz aviona, relijefi, geografske karte.

Karte za učenike osnovnih škola trebale bi biti drugačije nego karte za srednje škole. Ovdje se osobito treba držati načela da je Za diecu tek ono dobro što odrasli nađu za najbolje. Morale bi se izrađivati posebne karte Za osnovne škole. Te karte ne bi зтјеје biti pretrpane imenima mjesta, već da imaju pregledno označena ona mjesta koja djeca trebaju pamtiti. Pravo kaže Humboldt: »Nailakše se u pamet utisnu one karte, koje su kao prazne.« Karte za djecu trebale bi plastično prikazivati brda. Dr. Turić kaže: »Najteže

Учитељ ту