Učitelj

= 79

ток ове службе, и на васпитање учитеља и на васпитну организацију. Сем докторске дисертације »бесће 5ећш ет дег« (1898), коју му је примио Рајн, написао је известан број чланака и приказа (поглавито у „Учитељу ) и своју, за развој методике врло значајну; „Посебну дидактику или науку о предавању појединих наставних предмета у основној школи“ (у две свеске; прва, четврто издање 1929; друга, прво издање 1928). Његова „Посебна дидактика“ је, заједно са „Методикама“ Јована Ђ. Јовановића, несумњив доказ да је српска педагогика и у области специјалне дидактике почела да стаје, скромно али поуздано, на своје ноге. Разна издања ове књиге, као и књига Јована Ђ. Јовановића, приказују, јасније него дуга и широка описивања, појединости развоја специјалне дидактике послератне школе; друго издање прве свеске Рајичићеве „Посебне дидактике“, издање од 1921, сем местимичних измена и допуна израђено је поглавито по немачким писцима Хербартове школе; треће издање ове књиге, издање од 1923, већ садржи, у сваком одељку, а нарочито у одељку о настави цртања, знатније допуне и измене, у којима се већ осећа „дух захтева новога времена“, како сам Рајичић каже, а тај дух се, према изменама и допунама, може означити као утицај експерименталне дидактике и утицај захтева »уош Кпде аиз« на хербартовску педагогику, четврто издање, оно од 1929, много изразитије него претходно, сведок је коришћења најновије немачке дидактичке литературе, поглавито оне, која је данас обухваћена под општим називом дидактике радне школе. Рајичићев утицај на дидактику хуманистичких предмета (сем наставе матерњег језика, коју је обрадио тек после Јована Ђ. Јовановића 1928), на дидактику реалија (сем рачунске наставе, коју уопште није обрадио) и на дидактику вештина био је, може се рећи, у свему пресудан за први отсек развића послератне дидактичке праксе, који обухвата првих десет година послератне педагошке делатности. Превласт методе развојног дијалога у послератној школи поглавито је дело његових духовних следбеника.

Јован Ђ. Јовановић (рођ. 1875), Рајнов ученик, пре рата дугогодишњи професор учитељске школе и референт Основне наставе Министарства просвете, после рата поново професор учитељске школе, затим школски надзорник, начелник Одељења за основну наставу Министарства просвете, школски инспектор и директор учитељске школе, преводилац је и педагошки писац. Својом „Методиком рачунске наставе у народној школи“ (треће издање 1926), својом „Методиком матерњег језика у народној школи“ (друго издање 1996) и својом „Методиком буквара или елементарном наставом матерњег језика у народној школи“ (друго издање, 1927) најзначајнији је изграђивач послератне дидактике рачуна, а са Рајичићем, и послератне дидактике матерњег језика. Хербартовац Рајновог правца, као и Рајичић, он је као најмлађи значајан хербартовац пре него Рајичић и остали послератни хербартовци заузео став према покрету експерименталне педагогике и покрету радне школе, опредељујући се, притом, основном мишљу да су вредности оба покрета само утолико значајне за педагошки развој, уколико се даду учланити у систем већ осведочених и пречишћених вредности. Овим својим ставом он претставља међу хербартовцима нешто конзерва-