Učitelj

80 ПВТ НЕ БН НЕНА ЕНИ ЕРЕ Етан ИВ БИРА ДЕ НИ ДЕБ aČiNI

тивног претечу оног критичког педагошког става, који је у наше дане међу млађим педагозима напредно заступао недавно умрли Драгољуб Петровић, код кога је прелом извршен утолико што на „стару“ школу гледа са практичног гледишта, а сам је под неоспорним утицајима садашњице уколико у обзир долазе прворазредне духовне вредности савременог педагошког покрета. Док је Рајичић, за првих десет послератних година, утицао на дидактички развој школе више извесном духовном савитљивошћу и тананошћу, Јован Ђ. Јовановић је на овај развој дејствовао више непосредношћу свога уверења и снагом свога убеђења. Значај Јовановића је иу томе што је више него остали хербартовци тежио да у педагошки развој учлани и своје српске претходнике и савременике, као што показују осврти на српско стварање у кратким историјским прегледима методичког развоја у његовим „Методикама“.

8. Скретање ка културној педагогици

Кругу хербартоваца, додуше не тако чврсто као млађа грана хербартоваца али ипак довољна разговетно, припадао је, нарочито у почетку своје делатности, и Милан Шевић (1866—1934).' Он је као хонорарни професор Универзитета у Београду развио у првим послератним годинама делатност довољно значајну за развој педагошке мисли у Срба. Углавном аутодидакт у ужој педагогици (студи"је је свршио докторатом из философије, славистике и германистике код Вунта, Лескина, Хилдебранда; дисертација: Dositheus Оргадоvić, ein serbischer Aufklirer des 18 Јаћгћипдег 5, 1889), он је своје педагошко дело обогатио и утицајима, које је примио слушајући као један од првих међу Србима: Наторпа, Шилера, Паулзена, Минха и Лемана. Његови списи као: „Образовање и просвећивање“ ((— ТУ, скупљени чланци и расправе од 1897 до 1926), „Просветна политика и политичка просвета“ (1927), „Основна, средња, велика школа“ (1932) и др. одају изванредно вредног писца и савесног приказивача, али ни у једном од њих, растрган разнородношћу утицаја и разним видовима своје делатности, он се није уздигао до ступња синтетичара и ствараоца система; Шевић је — не треба за· боравити — у исто време преводилац, издавач и уредник „педагогијских“ књижница, писац чланака из литерарне историје и књижевне критике, писац читанака и граматика и др. Његово писано дело стога није имало онолики утицај, колики се с обзиром на његову неуморну делатност могао да ишчекује. Он је више утицао на - педагошки развој као будилац сећања на прошлост („Јосиф Панчић као педагог“, 1903; „О Ђорђу Натошевићу“, 1922), као пресађивач - туђих утицаја, поглавито немачких (у својој „Педагогијској књижници“ издао од 1908 десетине брошура-превода краћих дела значајнијих савремених педагога и философа, међу којима су обухваћени: Дилтај, Наторп, Вунт, Клапаред, Хесен, Делекат и др., а у сво: јим „Педагошким класицима“ издао је Канта, Џемса, Русоа и др.), као поглавито практичан трудбеник на средњошколској педагогици („Упутство за средње школе у Краљевини Србији“, 1913, и др.) као организатор покушаја обнове педагошког семинара на Универ: - зитету у Београду под именом Општег педагошког семинара (1924) - За његово је име везан и покушај оснивања Педагошког друштва

| р !

u e ek KO MAN o: