Učitelj

Егдећипе« (1897) и неколико других радова објављених на немачком у »Дензећг Биг Рћозорћје ипа Радагошк« и »Решсће Вја!јет Тар егдећепдеп Џпгегмећ««, као што су: »ниегеззе ипа зеђааноекен« (1900) и др., ваља поменути од његових списа објављених на српском ове радове: „Васпитне казне и награде. Два питања из области науке о васпитању“ (1892), „Осећања и воља. Једна страница из педагошке психологије“ (1893), „Мисли о задаћи и важности естетичног васпитања“ (1898), „О мару или интересу у васпитању. Одломци из Опште Педагогике“ (1901), „Истина о научној педагогији“ (1901), „Народна историја у васпитној школи (1910). Сви Окановићеви списи одају темељног радника. У њима је разрађено уверење да хербартовска педагогика није исто што је била Хербартова; да је њено хербартовско име само израз немачког надионалног поштовања према великом оснивачу научне педагогике, да је према развићу хербартовске педагогике, која не негира екслерименталну психологију и нове покрете у васпитању но једино хоће да им одреди место у згради педагошке науке, свеједно да ли се педагогика означује као хербартовска или као научна. Окановићево уверење се огледа очито у раду послератних хербартоваца: оно нарочито живи у делу Душана Рајичића и Јована Ђ. Јовановића.

Љубомир Протић (1866—1930) је, свакако, уз Бакића, најзначајнији изграђивач хербартовске педагогике као целине. Његова „Општа педагогика“ (четврто издање 1924) је најортодокснији хербартијанизам. Захваљујући довољно прегледној систематици, као и врло јасно израђеној теорији формалних ступњева (по Рајну), она, може се рећи, првих десет година после рата влада готово суверено праксом у учитељским школама, опредељујући тако прве послератне учитељске генерације у њиховом практичном раду у школи. Дело Протићево не одликује критичка јасност и танана сажетост Бакићева стила, али оно несумњиво одаје трезвен, разуман и добронамеран дух. За разлику од Бакићева дела, оно је, затим, у првом реду било намењено народној школи. Оно је стога и утицало на њену праксу више него дубље смишљено и шире проживљено Бакићево дело. Његове три књиге „Педагошких питања“ (1914, 1922, 1925), одају педагога социјално заинтересованог, његове монографије из области историје васпитања („историјске педагогике ), као што су: „Гимназија кнеза Милоша Великог, критички преглед развитка српске гимназије“ (1900) и „Стојан Новаковић и његов рад на просвети“ (1921), па и „Хербартова педагогика у Срба“ (»Јепаег Зепипагђисћ«, 1911, на немачком) приказују га као педагога дубље заинтересованог за српску просвету; његових десет извештаја 0 својој школи (у заједници с Малвином Гогићевом, доцније првим шефом Одељења за наставу Министарства просвете), објављених под натписом: „Из живота женске учитељске школе“, показују да је располагао с довољно развијеним смислом за организацију школских послова.

Душан Рајичић (1966—1934), професор учитељске школе, ре ферент Министарства просвете, управитељ учитељске школе, инспектор за учитељске школе у Министарству просвете, професор Више педагошке школе, основане у првим годинама после рата, утицао је или је могао да утиче у лепој мери, како већ показује