Učitelj

ВН ЕРЕ ЕИ РСЕЕ АЕЕЦЕ28 Е 81

(1924), које, на жалост, ни под Шевићевим именом није могло да окупи ни све значајније београдске раднике на педагогици, а данас не показује ни оне знаке живота, које је под Шевићевом управом показивало. ;

Милош Р. Милошевић, дугогодишњи професор и директор учитељске школе, писац је неколико опширних списа, у којима заступа мисао културне педагогике. Главна су му дела: „Рад и дружење као главни чинилац васпитања“ (1907), „Општа културна пелагогика као наука која чињенице васпитања испитује на културним појавама у развитку индивидуалног и колективног духа“ (1911), „Наставне методе, 1 и П део“ (1920), „Методика више основне и средње наставе, 1 део, „Наставних метода“ (1923), „Основна настава у светлости дидактичког критицизма, ТУ део, „Наставних метода“ (1926), „Наставне методе, МГ! нормативни део: „наставне норме“ (1926) и др. поглавито философски списи. Милошевићева културна педагогика је „наука о духовном напредовању појединца и друштва“, „наука о култури индивидуалног и колективног духа човекова“. Она је, како наговештавају већ ове одредбе, и као што показује позивање Милошевићево на Вилмана и Салвирка, два слободна прерађивача принципа хербартовске педагогике, једним делом сасвим лабаво продужење хербатовске линије, а другим делом плод укрштених утицаја заступника социјалне педагогике, неокантовца Наторпа, тог „савременог Хербарта“, тог „новог месије у педагошком свету“, и биолошки оријентисаног Бергемана. Она је продужење хербартовске педагогике уколико не губи из вида значај моралног усавршавања појединца за развиће заједнице; плод је, пак, утицаја поменутих старијих заступника социјалне педагогике уколико се Милошевић изјашњава за циљ васпитања, према коме _се човек васпитава за напредан и моралан живот у напредној и моралној нацији а културна нација се васпитава за опште човечанску културну заједницу у свету“. По свом оштром ставу према хербартијанизму у Србији, по својој тежњи да измири опречности систематско-дедуктивне идеалистичке социјалне (не партијско-социјалистичке!) педагогике Наторпове и емпиричко-индуктивне натуралистичке социјалне педагогике Бергеманове, Милошевићево дело много потсећа на послератни напор нешто млађег Војислава Младеновића, који се више од четврт века после Милошевића, у наше дане, латио покушаја да измири опречности позитивистичко-колективистичке и духовнонаучно - индивидуалистичке педагогике. Милошевић није утицао у већој мери на педагошко развиће, поглавито што је остао усамљен. Како је, затим, развој културне педагогике после Наторпа Милошевићу остао непознат, он се није могао у свом послератном делању преобразити у њеног темељнијег заступника коме би, ако ништа друго, оно бар додир са духовним потребама садашњице могао да осигура живљи интерес савременика. Његово дело има значај покушаја заснивања културне педагогике у Срба.

9. Експериментална педагогика

Изразитији прелом у развићу педагошке мисли у размаку између 1918 до 1988 године није везан ни за име најзначајнијег српског експерименталног педагога Паје Радосављевића (рођ. 1879),

Учитељ 6