Učitelj

једног од првобораца мисли експерименталне психологије и педагогике у светској науци и професора педагогике на њујоршком универзитету. Рад ван отаџбине, започет са једним од оснивача експерименталне педагогике, Е. Мојманом, и крај Радосављевићева најтоплија интереса за развој педагошке мисли у Срба (такође и Хрвата), није могао — већ по природи посла на експерименталној педагогици —- да му пружи могућност да непосредније утиче на духове везане за домаће тле и његове пре свега неодложно практично“ педагошке потребе; њих су нормативно-педагошки системи (као Хербартов на пр.), у доба кад се Радосављевић појавио, задовољавали боље него карактер чисто теоријског испитивања његове, тек рођене експерименталне педагогике. Најважнији Радосављевићеви списи на немачком и енглеском језику: »Ехрегштепее Отипајевипе der Gediichtnispsychologie« (1905), »Das Behalten und Vergesse bei Kindern und Erwachsenen« (1906), »Das Fortschreiten des Vergessens mit der Zeit« (1907), »Two papers on Pedagogical Anthropology« (1913), »Die Entwicklung des Kindes innerhalb der Schuliahren« (1913), »Who are the Slavs?, a contribution to Race Psychology« (1919) итд., познатији су, на жалост, ваше у земљама говора на којима су штампани него у његовој отаџбини; у њој су их могли пратити само они који овим говорима владају. Најважнија његова дела на српском језику: „Нацрт опће психологије за учитеље“ (1908), „Увод у експерименталну педагогију“ (1910 и 1912), „Позитивистичка педагогија Огиста Конта“ (1923) и др., каои многобројни чланци, расправе и прикази, у којима је, поглавито до 1926 године, српском педагошком свету приказивао Лаја, Торндајка, Хола и др. осигурали су му изванредно часно место оца српске експерименталне педагогике. Радосављевић је, у исто време, припремио тле за српску обраду психологије детета, на којој ће после рата радити Бранислав Крстић, Борислав Стевановић и др.

10. Идејви приказ најновијег педагошког покрета

До изразитијег прелома у развоју педагошког покрета наших дана дошло је тек после последњих издања дела већ приказаних педагога. Овај прелом се јасно оцртава тек данас, али је стварно припремљен радом оног поколења педагога, које је своју највећу делатност развило или почело да развија под врло разноликим идејним утицајима тек после светског рата. Овде долази поменути круг пе дагога образован на страни, ређе у Немачкој, Француској, Енглеској или којој другој земљи, чешће у Швајцарској, као и поменути круг педагога образован на домаћим универзитетима или вишим педагошким школама. У Швајцарској, земљи врло живих песталоцијских традиција, образовали су се (и то најчешће у Берну и Цириху): Марко Крстић, Драгољуб Бранковић, Војислав Младеновић, Бранислав Крстић, Љубица Јовичић и др. У Немачкој се образовао, али је добио јаке потстицаје од англосаских мислилаца Вићентије Ракић. Француски је ђак, ма да је остао поглавито везан за домаће тле, Драгољуб Петровић. У Немачкој су се образовали коначно или делимично Владимир Спасић и Светозар Ранчић (обадвојица су се школовали у Јени, где су слушали Петерзена), потписани (школовао се у Берлину, где је слушао Шпрангера) и др. Преко Константина Гру-

%

ата ај, ах и