Učitelj

ои

бачића, који је недавно бранио на Универзитету у Прагу тезу: „Јавно мнење као васпитни проблем“, и Чехословачка је, у наше дане, почела да утиче непосредније на образовање српских педагога; педагошка активност ове земље, захваљујући приказивачком раду Миодрага Матића и др., није Србима остала непозната ни пре наших дана. Међутим, Италија, Русија и Сједињење Државе Америчке нису још почеле да утичу непосредније на образовање српских педагога. Педагошка активност ових земаља није, додуше, непозната Србима. Италијанску педагошку делатност приказује Радиша Стефановић и др. Руска педагошка активност позната је Србима преко приказа Милића Мајсторовића и др. Поред Паје Радосављевића, педагогику Сједињених Америчких Држава приказује Добрица Милетић и др. У круг педагога, психолога, одн. философа заинтересованих за педагогику, образованих поглавито у земљи, долазе: Цветко Поповић, Слободан Поповић, Радмило Вучић, Иван Кањух, Живојин С. Ђорђевић, Павле Радивојевић, М. Милетић и др. Ваља, међутим, имати у виду да у наше дане и преводна књижевност почиње да утиче на идејно опредељење педагога српске гране југословенског народа више него икада раније. Са В. Џемсом, Џ. Дјуијем, С. Фројдом, А. Адлером, К. Јунгом, А. Бинеом, А. Феријером, П. Фикером, В. Штерном, С. Хесеном, IL Блонским и др. српски педагог може данас да општи духовно и на свом језику. Од емиграната делују пак у земљи од нешто значајнијих: В. Пејхељ, професор учитељске школе, А. Либерт, хонорарни професор Универзитета у Београду, а на истом Универзитету деловао је хонорарно и професор 8. зјењковски.

Вићентије Ракић (рођ. 1881), доцент Универзитета у Београду за педагогику од 1912 па готово све до наших дана, када је стављен у пензију, промовисан је за доктора философије у Лајпцигу у доба најживље активности Е. Мојмана. Докторска му је дисертација: »Седапкеп шђег Егдећипо durch Spiel und Kunst« (1912). Ракић је већ у својој дисертацији један од самониклих наслућивача бихевиоризма, коме га је одвео, рекло би се, ход идеја Ламаркових, Дарвинових и Спенсерових. Од његових списа ваља поменути: „Образовање воље“ (1920), „Функција васпитања у животу“ (1929), „Васпитање за национално јединство“ (1924), „Општа култура духа и формално образовање“ (1926), „Основи теорије образовања (година неозначена), „Главни чиниоци у развићу интелигенције“ (1936) и др. Почев од дисертације па до својих последњих списа, Ракић, ганани стилиста и писац дубоко утонуо у себе, непрекидно обнавља покушај да на својој подели снага свесног живота на снаге за понављање реакција („механичке снаге“) и на снаге за мењање тих реакција („снаге прилагођавања“) изради једну бихевиористичку теорију образовања, тј. теорију образовања засновану на појму понашања (»ђећамтог«), на ономе што сваки може да утврди у разним ситуацијама на једној индивидуи посматрајући је. Мако Ракић није до сада објавио ниједан рад, у коме би дошли до израза његови завршни погледи, својим одмереним ставом критичког бихевиористе у својим универзитетским предавањима (опрезнији је, у неким односима, од вође ове школе у англосаским земљама Вотсона), он је омогућио својим послератним ученицима: Цветку Поповићу, Слобс-