Učitelj

84 –ианиинининиислнвиоиеиивиеиеии

дану Поповићу, Николи Кузељу, Радмилу Вучићу, Ивану Кањуху, Властимиру Ђурђићу, Милану Јовановићу, потписаном и др. да, кидајући са окамењеним предратним педагошким формама живота, крену, сваки својим путем, ка другим узорима педагошког стварања и тамо потраже ново освежење за свој педагошки рад. Вредност Ракићевих потстицаја је знатна. Својим чисто теоријским ставом према проблематици васпитања Ракић је први међу српским педагозима припремио земљиште за преображај српске нормативне хербартовске науке о васпитању у ненормирану, чисто научну теорију. Више него и један послератни епигон „нове“ педагогике и „нове школе, иако није непосредније утицао на школску праксу, Ракић је послератном млађем поколењу српских педагога јасно показао да је стварање у области научне педагогике посао толико исто озбиљан, од" говоран и везан за свест о циљу колико и сваки други научни посао.

Војислав Младеновић (рођ. 1884), пре рата учитељ, после рата инспектор Министарства за социјалну политику, професор, школски надзорник, начелник Одељења за основну наставу Министарства просвете, директор учитељске школе и хонорарни професор Више педагошке школе у Београду, почео је своје педагошко књижевно делање пре светског рата у листу „Наша школа“ (1907—1912) као социјалистички оријентисан поборник идеје нове школе, када је чак због свог писања о реформи религијске наставе дошао у сукоб са Архијерејским сабором православне цркве у Србији. После школовања у Швајцарској, где му је у Цириху примљена докторска дисертација: »Ођег Фе Grundlage der Erziehungslehre« (1921), издана на српском под насловом: „Основи науке о васпитању“ (1922), он с6 све више развијао, уз многа колебања, и равнајући се стално према врло разноликим, поглавито немачким савременим утицајима, у 34ступника социјално и национално обојене колективистичке педагогике конструисане на позитивистичкој основи. Готово све своје списе, објављене у размаку од 1921 до 1935 године („Педагошке расправе и чланци“, „Проблем душевног живота“, „Национално васпитање и васпитни чиниоци“ и др), са небитним изменама и допунама, условљеним самом природом посла, Младеновић је сјединио у своје обимно дело, објављено под насловом: „Општа педагогика“ (1936). У овој књизи он се приказује као бранилац тзв. аутономне педагогике, bi: као бранилац гледишта да је педагогика самостална наука. Он заснива ово уверење на појму васпитања. Оно је, према Младеновићу, по својој суштини, „неопходна природна, првобитна функција заједничког живота“ (најнепосреднији утицај Е. Крика, идејног вође немачке националносоцијалистичке педагогике), којој се притом намеће сам по себи један циљ: „да потпомогне, омогући што успешније увршћивање у заједницу и што потпуније схватање њених вредно“ сти.“ Раније је Младеновић као циљ васпитања истицао само „уврштћивање у заједницу. Додатак да циљ васпитања обухвата и „схватање њених вредности“ претставља последњу промену његова схватања. Највероватнији повод за ову измену је домаћа критика'и нешто позно упознавање Младеновићево са аксиолошким појмом образовања Г. Кершенштајнера. Младеновићу, притом, "усвајање апсолутних вредности изгледа „непотребно и неоправдано“. Ово јасно по-

казује да је „увршћивање у заједницу“ код њега једина норма за