Učitelj

образовање карактера и васпитање човека. По свом ставу према диљу васпитања Младеновић, дакле, претставља коначан раскид са предратним хербартијанизмом (он и за Хербарта, по правилу, нема лепе речи). Шта више, по оваквом ставу свом према циљу васпитања, Младеновић раскида и своју везу са духовнонаучном педагогиком, која као да је била у плану његова рада. Његово местимично позивање на Е. Шпрангера, његово изванредно широко коришћење Г. Кершенштајнера, а нарочито његово тврђење да је педагогика духовна наука нема, према томе, значај дубљег прихватања идеја ових, за наше дане, тако значајних мислилаца. Као што Младеновићево формулисање циља васпитања показује јасно симптоме превирања ' послератној педагогици, тако исто и Младеновићева подела педагогике на васпитање воље, васпитање осећања и васпитање ума није ништа друго до израз једног доба изгубљеног, пре свега, у немионом тражењу нових вредности. Место поделе према колективистичком циљу, коју је Младеновић био обавезан да спроведе, у њега се, као што показују већ сами називи појединих делова његове педагогике, за основу поделе узима психолошко-субјективистичка подела традиционалне педагогике (такође харбартовске!). Контрасти времена не огледају се, можда, ни у једној послератној српској педагошкој књизи тако изразито као у Младеновићевој „Општој педагогици“. Што је она, ипак, значајно дело превирања у српској педагогици заслуга је њеног врлог начитаног и за борбу с педагошком материјом увек орног аутора. У књизи, сем тога, има нарочито много навода савремене немачке педагогике. У послератној књижевности педагошкој много више него „Основи педагогије“ Павла Чубровића (1922), који су стварно само померање хербартијанизма у социјалном правцу, много више него „Основи педагогике“ Радмила Вучића (1934), који су стварно само удаљавање од предратног харбатијанизма у правцу нехербартовских идеја В. Ракића, В. Младеновића, В. Спасића и неких немачких писаца, књига песталоцијевца В. Младеновића претставља коначан обрачун са хербартијанизмом и смео покушај закорачења у педагошко стварање нашега доба.

Драгољуб Бранковић (рођ. 1881), немачки и швајцарски ђак, професор и инспектор Одељења за наставу Министарства просвете и инспектор огледних школа, писац је једне медикалне педагогике („Општа педагогика лечења психопатологијом“) и одлучан противних хербартијанизма. Поглавито његову раду у Министарству просвете ваља захвалити што је систем комплексне наставе некадашње совјетске педагогике постао у наше дане најзначајнија нит у развићу званичне послератне основношколске педагогике (В.: распис Онбр. 8185/35, издан као објашњење 85 44 Закона о народним школама од 5 децембра 1929 године, који поставља, слично вајмарском уставу од 1919, захтев да се настава изводи по радном и концентрационом принципу). Оснивање огледних школа, преко којих има, како Бранковић налази, „да се пренесе у наше школе примена нових наставних принципа“ (В.: Бранковићев чланак: „Пеихолошко-педагошке инструкције огледним школама“, објављен у „Учитељу“ за 1937 38 годину), такође је, поглавито, његово дело. Како Бранковић замишља комплексну наставу — с обзиром на околност да је Министарство просвете задржало на снази обавезност једнообразног Наставног