Učitelj

плана и програма за основне школе од 1933 у читавој Краљевини, као и с обзиром на околност да је он израђен према броју недељних часова на предмете — тешко је рећи: Ово је утолико теже рећи што он —- опет једна од неизмирених противречности послератног педагошког развића, слична онима које показује и Младеновићево дело — заступа у образложењу ове наставе делом једну природнонаучну делом једну духовнонаучну психологију не одређујући ближе њихов узајамни однос.

Љубица Јовичић, прва жена педагог са докторском титулом у у Србији (добила ју је у Цириху), професор учитељске школе, писац је неколико педагошких расправа. Њене расправе: „Утисци из нових школа у Немачкој“, („Учитељ за 1928/29), „Опажања и искуства о наставној пракси у нашим основним школама“ (исти лист, 1934 35) и др. одају врло жив и критичан смисао за праксу. Она је један од тихих бораца преображаја наставних метода у београдским школама. Обилно заступљено цртање и моделовање, као и веће прилагођавање почетне наставе принципима савремене укупне наставе у овим школама у наше дане углавном је плод њеног надзорниковања у овим школама.

Милорад Ванлић (рођ. 1889), није, сем неколико расправа и свог рада на енциклопедији „Свезнање (1937), дао ниједну писану радњу према којој би се могао ближе одредити његов став у педагогици, али према „Свезнању“ он је „присталица радне школе и ме«ода самосткрића или поновног открића као јединог оправданог метода рада.“ Према овом самоисказу, рекло би се да се Ванлић ослања поглавито на англосаске педагоге и да је, највероватније, следбеник схватања Џона Дјуија, по коме је идеја васпитања „идеја о сталној реконструкцији искуства.“ Као шеф катедре за педагогику на Вишој педагошкој школи, Ванлић је, свакако, и на слушаоце ове школе деловао у правцу који је сам означио у поменутој енциклопедији.

Владимир Спасић (рођ. 1892), професор учитељске школе, управник Завода за образовање глувонемих Друштва „Краљ Дечански“, хонорарни наставник Више педагошке школе и Универзитета у Београду, ученик је Петра Петерзена професора универзитета у Јени, заступника биолошки оријентисане педагогике и творца тзв. „Јенског плана“, плана школског уређења, који замишља школу као слободну, неполитичку и општу животну заједницу (»Lebensgeтејпзасћа азсћије«) за децу оба пола, свих друштвених редова, свих вероисповести, свих степена даровитости. У својим списима: „Увод у нову педагогику и савремено васпитање“ (1929), „Увод у нову школу и савремену наставу“ (1930), „Педагошки појам рада или рад као васпитно средство“ (1981), „Стара“ и „нова. школа“ (1985), Спасић разрађује, углавном, на српском своју немачку докторску Teay: »Die Lehrerfrage in der neuen Schule« (1927), примљену од Петерзена. Он се држи, притом, онолико исто верно Петерзена, колико су то некад чинили неки од српских хербартоваца држећи се стриктно Петерзеновог претходника у Јени Рајна. Образованом српском педагогу вероватно је познато оно мало тачака, које Петерзена издвајају из сувише општег покрета социјално и биолошки оријентисане радне школе, да је овде непотребно излагати ближу садржину Спасићевих списа, Спасићев утицај на преоријентацију педагошког после-

i 4