Učitelj

87'

ратног покрета био је, захваљујући стицају прилика, знатан. Захваљујући извесној заокругљености Петерзенове педагогике, коју је без измена прихватио, Спасић је дао први сношљив преглед праваца радне школе; он је тиме омогућио идејама ове школе да се прикажу у већем значају него раније српском педагошком кругу који их је раније познавао само у исечцима или у формулисањима много општијим од Спасићевих. Везивање Спасићево за сувише општу формулу животне заједнице школске како ју је обрадио Петерзен, било је педагошком послератном покрету утолико од штете, што учитељство, које је од првих проповедника „нове школе радознало и жељно ишчекивало да буде упућено у „нову школску праксу, није ни сада могло да види у чему је суштина ове „нове“ праксе. Одговор незадовољене педагошке радозналости нарочито се оштро и јасно оцртао у списима Драгољуба Петровића.

Драгољуб Петровић (1888—1936), учитељ, швајцарски (Цирих) и француски ђак (докторирао у Паризу; дисертација: »L'Association des Табег ође-еПе а дез-1.0152, 1920), професор и директор учитељске школе у Јагодини, следбеник Аџића у пословима школске организације, следбеник Јована Ђ. Јовановића по критичности у практичном и систематском процењивању новина, први је међу српским педагозима устао, храбро и достојанствено у исти мах, против претераности радне педагошке идеје у својој отаџбини. У доба када су епигони заступника радне педагогике почели својим налетима на стару школу да подривају темеље сваке педагогике свим средствима „плакатне педагогике“ (како би рекли Немци), и у доба када је учитељство, стојећи пред још несазрелом и сувише општом фразеологи-

јом некритичних новатора по сваку цену, почело да бива равнодушно не само за старе него и за нове вредности, Петровић је својим критичким ставом према ономе што је у новинама проблематично вратио веру у осведочене вредности и указао на једино могућан исправан пут у оцењивању нових вредности. Његови чланци: „Да ли је данашња школа застарела“, „Слободна школа“, „Лажна школа“, „Наличје ученичке самоуправе“, „Од невоље до узора“, „Радна школа и стара педагогика“, „Критичка размишљања 0 радној школи“, објављени сви у „Учитељу, у размаку од 1929 до његове смрти, учинили су више него ђоп зепз многих епигона радне школе, да они, у својим налетима на све вредности, бар покушају да прикрију малу вредност свог неозбиљног прикривања за новине које нису темељно схватили.

Цветко Поповић (рођ. 1896), после свршених студија у Београду, развио је као професор учитељске школе у Јагодини значајну педагошку делатност. Она га приказује као темељног чланкописца, као озбиљног практичара и као врло критичног и савесног прика“ зивача значајнијих појава савременог педагошког живота. Његове расправе, чланци и прикази растурени су по разним листовима, а највише их је изишло у „Учитељу“ и „Гласнику Југословенског професорског друштва“. Основу његова педагошка става можда најјасније открива његов чланак: „Да ли је могућа теорија образовања као наука2“ („Учитељ“, 1930'31). Поповић у овом чланку приказује двобој између Кершенштајнера и Блетнера о могућности теорије образовања као науке уопште, а посебно с обзиром на теорију образо-