Učitelj

вања Кершенштајнерову. Поповић стаје на страну Кершенштајнерову. Он усваја његову аргументацију заступника духовнонаучне педагогике и налази да је Кершенштајнер поново утврдио да је могуће дати формулу идеје образовања која има опште важење, а самим тим да је и теорија образовања као наука могућа. Стални додир са праксом, која му је — као и његовом директору Драгољубу Петровићу — показала слабости болесног новачења, затим свакако и утицаји систематизатора српске педагогике, најпосле и дотицај са заступницима немачке духовнонаучне педагогике Поповића су учинили критичним заступником идеала педагогике засноване на идеји образовања која има опште важење. Што је понеки заступник сировог позитивистичког идеала васпитања своје гледиште морао ако ништа друго оно бар да покуша да прилагоди захтевима отменијег педагошког формулисања, заслуга је, добрим делом, писања Цветка Поповића.

Послератно време је донело, додуше без ближе везе са приказаним идејним током педагошког покрета, и обнову рада на упознавању омладине. Сем Паје Радосављевића, који је још 1913 објавио своја испитивања вршена на деци у Мостару, за познавање српске омладине имају значај још и радови Бранислава Крстића, Борислава Стевановића и Слободана Поповића.

Бранислав, Крстић (рођ. 1889), после положеног докторског испита у Швајцарској, професор учитељске школе и хонорарни професор Више педагошке школе, први је покушао да за време свог надзорниковања у Београду уведе у праксу наобавезно саветовање родитеља приликом уписа деце у основну школу помоћу тестова Бине-Симонове скале. Његов рад није наишао на шири одзив међу педагозима. Није уродио плодом ни Крстићев покушај оснивања Пеихотехничког завода у Београду. Пошто је кратко време функционисао као установа Општине града Београда, завод је затворен не оставивши, сем пролазног интереса, какав дубљи траг у развоју послератног педагошког покрета.

Најзначајнији послератни прилог српски у области познавања омладине претстављају, свакако, радови Борислава Стевановића, професора Универзитета у Београду за катедру психологије и педагогике, иначе углавном, идејног ученика Спирмановог. Како Стевановић није до сада објавио ниједан рад из области педагогике, о његовом педагошком ставу тешко је рећи што ближе и одређеније. Његови озбиљни радови: „Развиће дечје интелигенције и Београдска ревизија Бине-Симонове скале. (1934) и „Мерење интелигенције са упутством за употребу Београдске ревизије Бине-Симонове скале“ (1937), као и докторска дисертација, објављена само на енглеском, „Експериментална студија мислених процеса у суду“, приказују га као могућег будућег настављача линије рада Паје Радосављевића.

Слободан Поповић (рођ. 1896), прво професор учитељске школе, потом професор Више педагошке школе, где је наследио Рајичићеву катедру, доктор је Универзитета у Београду, који му је примио тезу: „Самоискази као средства за вежбање младежи у самопосматрању“ (1983). Поповић није, такође, дао ниједан рад из области педагогике, на основу кога би се могао ближе одредити његов педагошки став. Као писац расправа из области психологије