Učitelj

иРНК Ри еену 89'

младости успео је да око себе окупи известан број млађех учитеља сарадника на истом послу. За разлику од Стевановића, Поповић пише под идејним утицајем поглавито немачких психолога, нарочито под јачим утицајем Е.Шпрангера.

Послератно доба донело је и живљи интерес за историју српског васпитања. Сем поменутих радова Бакићевих, Протићевих, Шевићевих и др., ова област рада је обогаћена монографијама о просветним приликама у појединим покрајинама и биографијама извесног броја српских педагога. Просветне прилике у Војводини проучавао је Димитрије Кириловић, о просветним приликама у Јужној Србији писао је Јов. Хаџи-Васиљевић, а просветне прилике у Србији од 1700 до 1850 приказао је у виду ужег нацрта Живојин С. Ђорђевић. Већи број нешто исцрпнијих биографија српских педагога објавио је Михаило М. Стано јевић у послератном „Учитељу“. У Станојевићевој „Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој“ известан број биографија српских педагога и опис развоја српске школе дали су: М. Шевић, Љ. Протић, А. Базала, А. Јорговић и др., а сасвим кратке биографије педагога у Петровићевом „Свезнању“ израдио је М. Ванлић. Значајна грађа за српску историју васпитања може се наћи, сем тога, у годишњим извештајима и споменицима школских управа.

Послератни историографски рад у области васпитања најчешће је поузданији од рада старијих историографа. Напредак је, пре свега, у савеснијем прикупљању материјала и његовом критичнијем тумачењу. Рад на историји васпитања, међутим, није утицао непопосредно на послератни педагошки покрет, поглавито из истих разлога из којих на развој овог покрета није дубље утицао ни рад на познавању омладине.

11. Осврт на савремену претежно практичну педагошку делатност

Као у свакој области културног живота, тако и у васпитању практична делатност или претходи непосредно идејном развитку одржавајући га својим потстицајима или прати у стопу овај развитак тражећи у њему хране за задовољавање својих потреба; како практичном делатношћу управљају у извесном смислу инстинкти, она може, према приликама, да буде врло корисна и успешна. Идејни развитак хоће, каткад, у свом успињању ка највишим питањима, да се уздигне до сасвим апстрактних претресања; тада може да изгуби природну везу са конкретном стварношћу практичног културног живота; идејни развитак може, по себи се разуме, да остане и у природној вези са праксом; тада је, по правилу, у стању и да јој непосредно помогне. Најназначанији моменти, у којима се огледа онај виши ступањ претежно теоријске свести, дакле, најзначајнији моменти, у којима живи претежно научно или философско мишљење, макар и у врло рудиментарним облицима, приказани су у претходним одељцима под именом идејног развитка педагогике. Поменута друга врста делатности у области васпитања обично се обележава као практична педагошка делатност. Ваља се у неколико реченица осврнути и на облике ове делатности у савременом српском васпитању. Као код других културних народа, тако и у Срба ова делатност најизразитије живи у облицима народношколске, средњошколске и универ-