Učitelj

зитетске наставне и васпитне праксе. Учитељи народних школа, професори гимназија и професори универзитета, у свом претежно практичном раду, њени су творци, чувари, покретачи и одржаваоци.

Делатност учитеља у разради основношколске практичне педагогике, у организовању облика рада, у писању уџбеника итд., толико је значајна, да се она не може обухватити у правој својој вреддности у једном сразмерно кратком приказу. Она је, сем релативно самостадне _ делатности заступника социјалистички оријентисане радне школе, у најужој вези са већ приказаним педагошким развојем. Од ближих или даљих ученика или следбеника Стеве Д. Поповића, међу учитељима ваља поменути. Михаила Јовића, Димитрија Путниковића, Ристу Стојаковића, Ђорђа Којића, Михаила Станојевића, Станишу Станишића, Михаила Стевановића, Јована Поповића и др. Ближи или даљи ученици и следбеници Миодраговића и Аџића су: Сретен Динић, Јован Петровић, Јован Милијевић, Крста Јонић, Станоје Мијатовић, Димитрије Сто јановић, Јован С. Јовановић (прво учитељ, потом војни чиновник, професор и директор учитељске школе) и др. Данашње зрело учитељско поколење, са својим најистакнутијим претставницима, образовало се у младости под утицајима млађе гране српских хербартоваца. За њега се, међутим, може рећи да се налази на прекретници између идеја примљених у младости и садашњег педагошког покрета. Овај пак узима сви више маха у школском животу било под утицајем проживљеног искуства и уверења било под утицајем упутстава са званичне стране. Овде се могу убројити: Димитрије Ђ. Димитријевић, Драгољуб Илић, Вујица Петковић, Радиша Стефановић, Милић Мајсторовић, Стеван Обрадовић, Чедомир Бушетић, Филип Тошовић, Дамњан Рашић, Душан Прица, Фердинанд Маслић и др. Релативно издводену грану педагошког покрета претстављају заступници с0цијалистичке радне школе: Драгутин Михаиловић, Милош Јанковић, Данило Милановић, Драгутин Прокић, Радован Теодосић и др. Од професора покрету је нарочито била блиска некадашња учитељица Милица Ж. Цветковић. Заступници овог правца најчешће се задржавају на именима О. Рилеа, Блонскогт, Пистрака, Пинкевича и др:

Делатност професора средњих школа у области васпитања практички се углавном ограничила на питања организације средње школе, на писање уџбеника и на њену одбрану од напада у јавноности. Она не показује значајнију промену у традиционалном педагошком ставу средњошколских професора. Предлози за реорганизацију средње школе, као што су они Г. Хаџи-Ташковића, Ј. Искруљева, М. Недића или П. Каралића, нису наишли на дубљи одзив. „Гласник Југословенског професорског друштва“, годишњи извештаји директора средњих школа и споменице по јединих гимназија засада су најпоузданије огледало делатности средњошколских педагога. Од директора, пак, који су као снажне личности утицали на организацију српске гимназије ваља поменути: Миливоја Симића, Мирка Поповића, Рад. Врховца („Из школске и друштвене педагогије“, 1922—1923) и др. Гимназије ових директора биле су узори, по којима је организован дух рада у послератним гимназијама. Мирка Поповића ваља поменути и као првог организатора заједнице дома и школе, а ваља такође поменути и покушај директора М. Балубџића да једну држав-