Učitelj

—ииннннннинипнииннинннавниининииишииииин 77

ну гимназију у Београду (Мушка гимназија Краља Александра |) уреди на интернатској основи. Не треба, најзад, изгубити из вида ни утицај који су на послератну праксу у средњој школи могли имати званични потстицаји. „Програм и методска упутства за рад у средњим школама“ (1936) претстављају први покушај, разређен поглавито по немачком узору, да се на средњу школу утиче са званичне стране у правцу радне школске праксе. Распис ЈМ бр. 18661 од 5 октобра 1938 године, којим се у гимназију уводе семинарска вежбања (пре тога их је било само у учитељским школама и на Универзитету) има смисао покушаја да се на образовање средњошколске омладине утиче помоћу познавања народне и националне културе (немачка »Ки ши ипде«). Према распису, задатак је семинарских вежбања „да ученика упознају са животом нашега народа, особинама наше земље и вредностима наше националне културе“. „Приликом тога упознавања ученик ће улазити“, истиче се даље, „у садржину. нашег народног живота и тако се приближавати нашој народној заједници, разумевати је, и осетити њу својом и себе њеним. · Најзад, даје се упутство: „да би се тај задатак што боље постигао целокупни рад вежбања треба упутити што више путем непосредног доживљавања и ученичке саморадње.“ По свом смеру, нарочито пак по захтевима које поставља средњој школи, распис о увођењу семинарских вежбања у систем средњошколског образовања не значи само покушај концентрисаног увођења садржаја »Кш шгКипде« у средњу школу; распис је и значајан покушај да се традиционална пракса средње школе преобрази у радну и доживљајну наставу. О практичним последицама расписа, по себи се разуме, засада је тешко рећи нешто ближе. Блискост новине не допушта одређенији суд.

Границе удела универзитетских наставника у изградњи педагошке праксе поклапају се, по правилу, са најопштијим линијама развића научне методике заступљене на универзитетима. Трагови ове методике у организацији српског васпитања, нарочито у гимназији, поглавито су дело утицаја научне праксе професора Универзитета у Београду. Мора се напоменути да је њихов утицај на праксу националне групе предмета, нарочито у средњој школи, пре рата као и после рата, био врло често пресудан и меродаван.

12. Завршни осврт на идејни развитак педагогике у Срба

Као што се из овога приказа идејног развитка педагогике у Срба од 1918 до 1938 са освртом на претходно доба довољно јасно види, српски дух је покренут у правцу прихватања облика савремене образованости дотицајем са византијским појасом средоземне културе. Пад под турску власт узидао је народно предање у српско васпитање. Ојачано свежим изворима народног предања српско је васпитање потом дошло у додир са средњоевропском зоном образованости. Српско васпитање је надјачало и утицаје ове образованости организујући своје дотадашње и новопримљене садржаје и облике у садржаје и облике школског живота. Победа народносељачке демократије у животу српског народа, условљена претходном победом народносељачке револуције од 1804 и победом садржаја и облика народносељачког говора, српско васпитање је ставила пред нове задатке. Ваљало је сељачки народ увести у круг стварања